Александар Шапић, тада помоћник градоначелника Београда Драгана Ђиласа, преговарао је у Загребу заједно са Миланом Вранићем да Београд купи 30 хрватских трамваја произвођача „Раде Кончар“. На састанак у компанију „Раде Кончар“ одвео их је Звонимир Шоштар, десна рука тадашњег градоначелника Милана Бандића.
Том приликом је договорено да провизија за куповину трамваја буде 2,4 милиона евра и она је требало да буде исплаћена преко компаније „Multicar“ у власништву Милана Вранића.
Шапић се није активно бавио политиком иако је постао члан ДС 2005. када га је у странку лично учланио Борис Тадић. У политику би се укључивао само када би требао да подржи Тадића на изборима. Од 2008. се активније укључује у политички живот, након што је после туче на Олимпијским играма у Пекингу избачен из репрезентације и одлучио да прекине спортску каријеру.
Почетком 2009. године град Београд одлучује да купи 30 нових трамваја, а Шапића контактирају хрватски пријатељи из ватерпола и нуде му да излобира да главни град Србије купи хрватске трамваје. Шапић нема искуства са оваквим пословима и зато позива Милана Вранића, власника фирме Мултикар да му помогне.
Избор Вранића није случајан. Компанија Мултикар је ексклузивни продавац камиона и других специјализованих возила београдским јавним предузећима од како је Ђилас постао градоначелник. Ниједно предузеће није могло да набави камион или друго специјализовано возило ако куповина није спроведена преко Мултикара. Вранић и Ђилас су другови из студентских дана. Шапић још није Ђиласов помоћник и треба му неко пословно близак са Ђиласом да излобира за хрватске трамваје. Зато Вранић путује са Шапићем у Загреб.
Милан Бандић потом долази у Београд да потврди договор са Ђиласом. У једном београдском хотелу састају се у присуству Шапића и пада договор – Београд купује Кончарове трамваје а провизија иде преко Вранића. Кончару се дају све информације о тендеру како би што боље припремили и имали све елементе да дају најбољу понуду. Зато су на тендеру дали најјефтинију понуду.
Све је било договорено док им план није покварио Вук Јеремић, тадашњи министар спољних послова. Вук је добио понуду да буде лобиста шпанске компаније CAF која производи трамваје. Шпански трамваји јесу били скупљи али Вук је искористио свој утицај и заиграо на карту Косова и Метохије. Отишао је до Тадића, донео му писмо шпанске владе у вези са куповином трамваја и затражио од Тадића подршку да Београд купи трамваје из земље која није признала самопроглашену независнот Косова и Метохије. Тадић је стао на његову страну јер је рачунао да ће куповином трамваја добити још чвршћу позицију Шпаније када је у питању подршка Србији. Креће медијска кампања у неким медијима како Хрвати хоће Београду да продају трамваје чије је предње стакло у облику слова „U“. Тадић позива Ђиласа и обавештава га да трамваји морају да се купе од шпанске компаније. Шпанија није признала Косово а Хрватска јесте. Ђилас нема куд и пристаје али се много далеко отишло у договорима са Хрватима јер знају све детаље тендера.
На тендеру који је расписан у другој половини 2009. године најнижу цену дају Хрвати и то 2.159.000 ерва по трамвају. Цена шпанског трамваја је 2.126.000 евра по комаду али Београд узима шпанске трамваје. Разлози су „технички“. Кончар се жали али је био одбијен. Почетком новембра 2009. године Ђилас објављује да Београд купује шпанске трамваје. Крајем истог месеца 2009. године Ђилас поставља Шапића за помоћника градоначелника.
Докази о састанцима које је Шапић имао у Загребу у компанији Кончар и данас постоје.
Милан Вранић је пре неколико година био генерални дикректор Привредне коморе. Са те позиције одлази у Трст где ради за Привредну комору Србије. Случајно, у Трсту живи Шапићева породица, жена са два малолетна сина. Тамо живе и школују се.
Видовдан
