Српска радикална странка, која је у Скупштини гласала против мира, затрпава ме клеветама и псовкама због „велеиздаје“. Ја сам крив што рата више нема. Патриотизам је налагао да паднемо и под тепихе бомби и да натерамо НАТО да почини масовни злочин и присилимо Русију да уђе у трећи светски рат! – галаме они
Ваздушни удари постајали су неиздржљиви, а тријумвират наше несреће, напокон, увиђао да Зјуганов и Жириновски немају приступ атомском оружју и да Борис Јељцин и не помишља да изазове трећи светски рат. У безизлазу, врховни командант убијања и рушења Србије пристаје да прими доносиоце ултиматума, Руса Виктора Черномирдина и Финца Мартија Ахтисарија, и спрема се за сусрет са њима. Србији се смешио мир, а мај низао своје последње дане.

У резиденцији грчког амбасадора, разговарам са бившим грчким премијером Константином Мицотакисом. Не кријемо расположење и уверење да је рату крај. Али, њему зазвони телефон. Не разумем грчки, па не знам шта он говори, али видим да му се лед навлачи на лице.

– Кћерка Дора ми јавља да је хашки тужилац Луиз Арбур, малочас, саопштила да је против Милошевића подигла оптужницу за ратне злочине! – рече он, а ја се, у том трену, најежих од страха. – Мислим да је – продужи Мицотакис – одлука катастрофална.

– И више него катастрофална – сложих се са њим. – Разумем ово као мину за наставак бомбардовања. Неко провоцира Милошевића да одбије споразум са Черномирдином и Ахтисаријем!

– И ја слично размишљам – рече Мицотакис. – Он ће Черномирдина и Ахтисарија примити као оптужени ратни злочинац… Зашто, зашто у овом моменту? Зар Луиз није могла да сачека?

– Кад се састајете са Милошевићем?

– Одмах после нашег разговора… Осећам се грозно. Шта да му кажем?

– Охрабрите га и посаветујте да не нагази на подметнуту мину и да прихвати прекид рата. Не знам шта друго… Као пријатељу који ме је задужио добрим онда када ми је живот био у питању, желим да вам кажем…

После данашње хашке оптужнице против Милошевића, поверавам Мицотакису своју стрепњу, вероватно ћу бити убијен! И ја, и многи још. Милошевићеве страсти за убијањем политичких противника, кочио је страх од реакције споља, пре свега са Запада. Он се, вероватно, све до данашње оптужнице, надао да ће, прихватањем мира, па и као поражен и понижен, подићи нове мостове према Западу. Надао се, верујем, репризи Дејтона. Тамо је отишао као „балкански касапин“, а отуда се вратио као „миротворац и мудри државник“. Сада су такви планови гола илузија. Оптужница ће га претворити у звер, која је сатерана у ћошак и која ће се владати неконтролисано. Он ће да убија! Његова глава је на пању и браниће је на сваки начин и без икаквих обзира. А његова глава је његова крвава власт. Изгуби ли власт, изгубиће и главу. И он то зна. Од данас, он је монструм са бескрајном слободом да ради све што хоће. Међународна заједница биће немоћна да спречи његове злочине. Он се санкција не плаши, јер је Србија одавно под санкцијама. Не плаши се ни бомбардовања, јер смо већ бомбардовани. Ако се нечега могао још плашити, то је била хашка оптужница. Више се не плаши ни ње, јер је подигнута.

– Кад год зажелите, дођите у Грчку, код мене – дирнут мојом причом, Константин Мицотакис је, дуго, држао своју руку на мом рамену. – Анализа вам је суморна и трагично логична, али надајмо се да тако неће бити…

***

Са лакоћом је, међутим, Слободан Милошевић потписао пресуду коју су му уручили Виктор Черномирдин и Марти Ахтисари, а да у пресуди није смео променити ниједну реч, ниједно слово, чак ни запету.

На сами дан престанка рата, 10. јуна, држим конференцију за штампу. Сви приспели новинари и камере нису могли ни да стану у салу, а хол и ходници били су препуни грађана.

– Људи који су нас довде довели, немају мандат народа да нас воде и даље – одмах прелазим на захтеве. – У име СПО, тражим формирање прелазних и демократских влада Србије и Југославије, које би, храбро и одлучно, кренуле у промене и прихватиле услове такозваног „Маршаловог плана“, да би ова земља и народ добили новчану и сваку другу помоћ, и да би, хитно и неодложно, били расписани демократски избори на свим нивоима. Тражим да званична Црна Гора буде заступљена и у Савезној влади и у Скупштини. Тражим, такође, да се одмах укине ратно стање и обнове дипломатски, економски, културни и сви други односи са државама са којима су они прекинути. Захтевам и да се, сместа, укину и срамни Закон о Универзитету и Закон о информисању…

Српска радикална странка, која је у Скупштини гласала против мира, затрпава ме клеветама и псовкама због „велеиздаје“. Ја сам крив што рата више нема. Патриотизам је налагао да паднемо и под тепихе бомби и да натерамо НАТО да почини масовни злочин и присилимо Русију да уђе у трећи светски рат! – галаме они.

Како нестаде ратног стања, неслућена храброст слете и на оне Милошевићеве противнике, који се, док је грмело и севало, живи нису чули. Измилеше из својих скровишта, па проговорише, и то силовито, а јунаштво навали и на демократске новине и остале медије, који су, три дуга месеца, или ћутали или штампали и емитовали званичне ратне билтене.

Хорски залармаше да су дошли пресудни дани и да опозиција, права опозиција, не може заједно са лажном опозицијом која је, док је рат трајао, пландовала у Милошевићевој влади и у Милошевићевом крилу.

Захтев Вука Драшковића о формирању прелазних влада и расписивању ванредних избора на свим нивоима, истинска и права опозиција одбија са највећим гнушањем. Слободан Милошевић мора да поднесе оставку! – поручује Зоран Ђинђић из Црне Горе, где се склонио за време бомбардовања. Док он не поднесе оставку, нема никаквих прелазних влада, нема приче о ванредним изборима, нема ничега.

Оставка, па избори! Савез за промене и сва права опозиција демонстрираће по Србији, а прве масовне демонстрације биће одржане у Чачку. Тај митинг од пар хиљада присутних, медији прогласише „топовским ударом“, а друге сличне и слабо посећене протесте, посебно после Ђинђићевог повратка у Србију, за „општу народну побуну“.

На свим тим скуповима, најотровније стреле побуњеника биле су намењене мени. Слушао сам и читао, у неверици, да сам спавао на диктаторовим привилегијама, док је убијан Славко Ћурувија, док су медији били поробљени, док су хорде опсадирале просторије Демократске странке, док је Милошевић припремао крвопролиће у Црној Гори… „За све то време, Вук је ‘ладио муда на Милошевићевом канабету, а сада хоће да буде опозиција“ – грмели су храбри и демократски лидери и медији, а извињавам се због једне ружне речи коју сам цитирао.

Такав, кукавички и слугански СПО, огрезао је у криминалу и корупцији, нарочито у Београду! – била је нова анатема, оберучке прихваћена и од режимске пропаганде. Киосци, локали, станови… киосци, локали, станови – одјекивало је са сваке стране.

Демократска странка се пита откуда паре за снимање филма „Нож“ и лансира оптужбу да сам и кућу, коју сам купио пет година пре бомбардовања, добио на поклон од Милошевића, да бих ушао у његову ратну владу.

Ударац за ударцем, и све подлији од подлијег, а морао сам, морали смо да ћутимо. Сваки деманти, сваки одговор СПО, и то срочен опрезно, да не користи владајућем режиму, опозициони лидери и медији означавали су као нови доказ да је СПО лажна опозиција и да је продао душу ђаволу.

Сваки мој разговор са новинарима наклоњеним „демократској опозицији“, почињао је њиховим захтевом да објасним шта сам радио у Милошевићевој влади и због чега се, ако сам решио да опет будем у опозицији, не придружим Савезу за промене? А кад је, у Вршцу, један од челника тог Савеза, узвикнуо да ће Слободан Милошевић и Мирјана Марковић завршити онако као што су завршили и Николае и Елена Чаушеску, јуначки и демократски медији насрнули су на мене. Хоће ли, он и она, бити стрељани? Када и где? Да ли бих пристао да командујем стрељачком воду?

Мислио сам, онда, а и данас то мислим, да је та питања, упућивана само мени, састављала Служба државне безбедности. Једнога дана, кад се отворе тајни досијеи тајних служби, ваљда ће се то и видети. Већ осуђен на смрт, изазиван сам да оправдам планирану акцију Службе или да, ћутањем, будем дискредитован од „својих“, што је било у функцији исте злочиначке намере.

Успевао сам да отрпим све те замке и подвале и, у јулу, заказао протестне митинге СПО у Нишу и Крагујевцу…

Слободану Милошевићу и његовој супрузи подастро сам ћилим стрепње о, заиста могућем, Букурешту у Србији. У Крагујевцу је било око педесет, а у Нишу близу стотину хиљада људи.

– Чак и вода има неки природни осећај одговорности, па се повуче кад начини штету – кажем у Нишу, на почетку говора, подсећајући и на поплаве које су се, тих дана, смиривале. – Слободан Милошевић, очигледно, сличног осећања нема и одбија да се повуче. Одавде, из Ниша, одакле се, и ’96. године, закотрљала буна народа и коалиције Заједно, позивам Србију на буну за формирање прелазних влада и за расписивање ванредних и демократских избора на свим нивоима. И позивам сву опозицију да стане иза ових захтева…

Свакоминутно чувани од злогласних „црвених беретки“, чије је ново име било Јединица за специјалне операције, она и он су видели да на скуповима Зорана Ђинђића и Деде Аврама има много стреловитих речи, а мало народа. Крагујевац и Ниш показали су им да је уз СПО она Србија која тражи ванредне изборе и која је и бројна и спремна за борбу. Њих двоје, плашили су се избора, а плашили су се и репризе тромесечних демонстрација, ако ванредне изборе одбију. Процењивали су и да Милошевићева оставка, као једини циљ народног гнева, неће тај гнев распламсати ни близу граници када ће он морати да своју власт, а са њоме и главу, преда голоруким демонстрантима.

Да очувају своје положаје, своје главе и загарантовану пљачку, као награду за верност, уз Милошевића је, и то заклето, стајало све што је убијало и командовало оружјем и смрћу.

Армијски генерали Драгољуб Ојданић, Небојша Павковић, Бранко Крга и остали „косовски победници“, њему и њој били су као кућна послуга, а шеф Службе безбедности, генерал Радомир Марковић, и командант Јединице за специјалне операције, пуковник Милорад Луковић Улемек Легија, налоге за специјалне ликвидације добијали су не само од Милошевића и његове супруге, него и од њиховог сина, а можда и кћерке.

Још ’93, кад смо мучени у централи београдске полиције, Радомир Марковић је пришао мојој претученој супрузи и ошамарио је. Као идеолошки фанатик и слепи поклоник владајуће породице, на чело Службе безбедности доведен је у предвечерје косовског полома, јер она и он више нису имали поверења у Јовицу Станишића. Ледени је, како су звали ту алфу и омегу Службе, умео да размишља и трезвено, а и знао је шта је Служба. Пред њихов бој на Косову, њима је, на челу њихове Службе, био потребан неко ко никада неће да мисли, јер то и не уме, и ко ће, само, да извршава наредбе.

Са сведочанством звери спремне на све, на чело београдске Службе безбедности, именован је Милан Радоњић – Меда, а за команданта „црвених беретки“ истетовирани разбојник са низом презимена и надимака.

Презиме Луковић, узео је од жене, а надимак Легија донео из Легије странаца, где је побегао од крађа у Београду. Надимке Шарени и Цема користио је као додатке својој „мистериозности“ и култу страсног убице. Из Легије странаца дошао је у Ердут, у „тигрове“ Жељка Ражнатовића Аркана, тада славног „браниоца Српства“ и недодирљивог шефа српске мафије.

Служба је зграбила тај „дијамант“ и Легији поверила обуку „црвених беретки“, а генерал Радомир Марковић га поставио и за заповедника ескадрона смрти. Милорад Луковић Улемек, Шарени, Цема и Легија, Мирјани Марковић обраћао се са „мама“, а Милошевићу са „врховни команданте“. Један пустолов без икаквог образовања и са скидањем људских глава као јединим својим занатом, постао је пуковник, а њему слични под црвеним капама жедним крви добили су, такође, официрске чинове и одрешене руке и да, пред војницима, по штабовима војске која је гинула на Косову, за нос вуку и шамарају и њене генерале.

Зоран Ђинђић је био довољно обавештен, да све ово зна, и више него паметан, да донесе исправне одлуке. Ако ништа друго, са Јовицом Станишићем одржавао је пријатељске везе, а Ледени је знао, ако Ђинђић није знао, шта се све догађа у Служби. Као човек који је „своје људе“ тражио свуда, жмурећи пред тиме ко су они и чиме се баве, вођа ДС био је добро упућен и у збивања у подземљу и мафији. Од „својих“ у Служби он је и обавештен да, за време бомбардовања, бежи из Србије, илегално и уз њихову заштиту. На њихов позив, вратио се у Београд и сву своју политичку стратегију бацио на карту ултимативне Милошевићеве оставке и одбијања ванредних избора, ако му се диктатор не преда.

Ту нешто, чак ни мисаоно, није било у реду. Тражити само оно што се не може добити и одбијати све што се могло добити, и то, највероватније, са исходом Милошевићевог пада. У захтеву за изборима, огорчени народ препознавао је и своје жеље, на које је имао свако законско право, а захтев за оставком личио је на позив тиранину да се својевољно обеси, и био је утемељен на наклапањима да је самоубиство у његовим генима, јер су му се убили и родитељи.

Додатне сумње у мојим размишљањима изазивала је и сама апсурдност ситуације. Један човек, већ осуђен на смрт, што је Ђинђић од „својих“ у Служби сигурно сазнао, оптуживан је од Савеза за промене за Милошевићевог плаћеника, и то због захтева да народ Србије, на ванредним изборима, смакне свог крвника. Истовремено, и глава Зорана Ђинђића, мог главног тужиоца, све док није побегао из Србије, већ је била виђена у Милошевићевој зобници, али је, због нечега, смртна пресуда поцепана и он се, безбрижно, вратио кући, као витез на белом коњу који неће ништа друго него главу оног који је хтео да скине његову. И ту главу он тражи сваки дан, а власник њен и свих других глава у Србији, не показује никакву узрујаност, а камоли страх.

Оно што се Милошевићу, његовој жени и Војиславу Шешељу допадало била су баш та опозициона копља у СПО и мене, јер су знали да, будемо ли сломљени, никаквог Букурешта у Србији не може бити.

***

Те „демократске“ бомбе по СПО-у и мени, после НАТО бомби по Србији, биле су, сигурно, и охрабрење Слободану Милошевићу да убрза операцију мог убиства. Страшно је да челници Савеза за промене нису дошли ни на комеморацију ни на сахрану масакрираним челницима СПО на Ибарској магистрали…

Извор: Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here