Постојале су две одвојене, али повезане Велике сеобе Срба. Прва се одиграла 1690. године, а друга педесет година касније. Обе су биле последице турског и албанског терора и прогона, што се данашњим речником може назвати само етничким чишћењем.
Ствари увек треба називати правим именом, и увек треба бити прецизан. Увек, и у свему, и када нам то користи и када нам то штети, јер се управо тако стиче кредибилитет, и на личном и на националном плану.
Рецимо, крајње је време да престанемо да говоримо о томе да смо под Турцима били 500 година када је проста математичка чињеница да смо у том ропству били 349 (шта више – имајући у виду да је Србија двадесетак година почетком 18. века била под аустријском управом, о чему смо писали – број година под Османлијама се смањује на око 330). Патимо од мегаломаније и када нам нешто иде у прилог, и када нам не иде.
Да, можемо да кажемо да смо под Турке пали 1389. године а не падом Смедерева 1459, али то не би била истина; и да, можемо да кажемо да смо се Турака ослободили 1878. године када смо на Берлинском конгресу признати као суверена држава, али ни то не би била истина јер смо већ од 1804. године, са двогодишњим прекидом, били де факто независни.
Зашто морамо да претерујемо и максимализујемо преко сваке мере?
Једнако томе, крајње је време и да Велике сеобе почнемо да карактеришемо онако како смо од самог почетка требали. Али, идемо редом.
ШТА СУ ВЕЛИКЕ СЕОБЕ СРБА?
Постојале су две одвојене, али ипак повезане. Прва се одиграла почетком 1690. године током Великог бечког рата који је био почео 1683. и завршио се 1699. миром у Сремским Карловцима.
У налету након разбијања опсаде Беча, Света лига је ослободила Угарску и продрла на Балкан све до Македоније. Срби су се дигли на устанак и прикључили хришћанској војсци, али је ова морала да се повуче на север након француског напада на Аустрију.
Премда су Срби већ живели на територији Паноније у великом броју (то је још један мит, да су се Срби на простор данашње Војводине и Славоније населили искључиво приликом ових миграција), Леополд И је дозволио ново насељавање. Радило се око 37.000 српских породица предвођених патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, дакле најмање 185.000 људи; барем 360 села је опустело.
Друга сеоба се одиграла 1740. године по вођством патријарха Арсенија ИВ Јовановића Шакабенте, а до ње је дошло након слома аустријске власти у Србији (чврсто успостављене 1718. године). Ова миграциона епизода је била обележена мањим бројем људи.
ЧИМЕ СУ БИЛЕ ИЗАЗВАНЕ?
Терором. Дакле: пљачком, убијањем, силовањем, паљењем, отимањем, клањем. Кога? Срба. Ко је то радио? Турци и Албанци.
У случају обе Велике сеобе Срби су се нашли у неподношљивој ситуацији и велики број је једноставно морао да оде, слично као што данас милиони имиграната беже са Блиског истока па поново у ту исту Европу. Једино што сада муслимани беже од радикалних муслимана.
ШТА СУ БИЛЕ ПОСЛЕДИЦЕ?
Пустошење српских насеља у данашњој централној Србији и на простору АП Косово и Метохија. После прве сеобе је чак и Шумадија опустела и додатно зарасла у шуму док није поново почело насељавање (није истина да пре тога није била пошумљена, заправо, све што знамо о историји овог подручја, од антике до данас, говори нам да је одувек била пошумљена).
Монах Атанасије Србин је записао: “И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртвеници и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се”.
Ко се ту уместо Срба населио? У Шумадији нико, па су се Срби поново у том крају размножили, што природно, што миграцијама из Херцеговине и Црне Горе. На Косову и Метохији међутим населили су се Албанци, и последично размножили.
Наравно, Срби су били већина у нашој јужној покрајини све до краја 19. века, када је дошло до новог терора, али су Албанци на прелазу између 17. и 18. века извршили одлучујуће позиционирање; све после тога је било пуко утврђивање већ заузетог.
ШТА ЈЕ ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ?
“Енциклопедија Британика” овако дефинише овај појам: “Етничко чишћење је покушај да се створи етнички хомогено географско подручје путем депортација или насилног премештања људи које припадају одређеним етничким групама. Етничко чишћење понекад укључује уклањање свих физичких трагова циљане групе путем уништавања споменика, гробаља и храмова”.
Речник “Меријам-Вебстер” користи скраћену верзију дефиниције која гласи: “Етничко чишћење – пракса премештања (ремовинг) или убијања људи који припадају етничкој групи која је различита од владајуће групе у држави или регији”.
Везано за рат у Југославији, Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 1992. године етничко чишћење “обликом геноцида”.
ШТА ЈЕ ЈЕДИНИ ЛОГИЧНИ ЗАКЉУЧАК?
Велике сеобе Срба би можда требало да се преименују у Велика етничка чишћења Срба. Пошто то свакако јесу била.
Телеграф
ПАТРИЈАРХ АРСЕНИЈЕ III ЧАРНОЈЕВИЋ
Рођен 1633. године у Бајицама. Као монах био у придворној служби патријарха Максима, који је окупљао око себе књигочатце, доброписце, даскале и књигописце. У тридесет другој години постао је игуман Пећког манастира. У истом манастиру изабран је касније за митрополита хвостанског (1669) и патријарха српског (1672). Путовао је и обилазио велика пространства Патријаршије. Крајем 1682. и почетком 1683. путовао је у Свету земљу, о чему је водио дневник. Кад се аустријско-турски рат 1683-99. проширио далеко на југ, Арсеније је непосредно учествовао у општем устанку против Турака. После аустријског пораза код Качаника, Арсеније се јануара 1690. године са већим бројем Срба са Косова повлачи из Пећи према Београду. Када су у јесен исте године Турци угрозили Београд, патријарх и сви Срби напустили су град и преко Саве прешли у Угарску. Арсеније је умро 27. октобра 1706. године у Бечу.
Поред Дневника, Арсеније је написао већи број писама, међу којима се посебно издваја књижевноуметничка посланица Теодору Алексијевичу Головину, царском саветнику у Москви.