Пре неколико година у „Миксеру“, 28. јуна, на Видовдан у Београду, одржана је промоција књиге социолога и универзитетског професора Јове Бакића „Године расплета – Европска крајња десница“. „Миксер“ је представљено као „место за подизање револуције“ а Јово Бакић је најављен као интелектуалац „који није провинцијалац“ и „који истински обликује будућност“. Бакићев ментор је тада предочио да су „расизам, ксенофобија и ауторитарност челне вредности деснице“ и да зато она представља „опасност за човечанство“. (Зоран Ћирјаковић, „Друг Јово и ломљење прстића, Нови Стандард, 2.7.2019.)

Није згорег подсетити се да је те исте године, у интервјуу за НИН, на питање новинара како предвиђа будућност политичког живота у Србији, Јово Бакић одговорио: „Јурићемо их по улицама, нема дилеме“.

Те исте године неколицина гневних људи се састала у Београду како би осмислили стратегију коначног разрачунавања са неподобним, десним делом српске политике као и са већинским делом народа који је и онда, као и сада, био увек на страни Русије, непризнавању независности тзв. Косова и неуласка у НАТО. Ти гневни људи су себе назвали „Самоодбрана“ и чинили су их Никола Којо, Душан Теодоровић, Јово Бакић, Дубравка Стојановић, Радослав Миленковић, Љиљана Мијатовић, Вида Петровић Шкеро, Желимир Жилник и Филип Давид. Није познато како, зашто и ко угрожава ове људе, узимајући у обзир чињеницу да раде у својим струкама и да су за то уредно плаћени новцем грађана Републике Србије, тек, Јово Бакић и уважена набројана елита, осећају да су им права и слобода стално угрожени. Толико, да господин Бакић сматра да је неопходно, по угледу на Мусолинија, „спровести привремену диктатуру“.

Од револуције и привремене диктатуре на срећу (или њихову жалост), није било ништа, те су грађани Србије још једном избегли мере којима су „борци за слободу“ имали намеру да уведу диктатуру под плаштом (њихових) људских права. Оно што је међутим, већ сада извесно, је жалосна чињеница да народ у Србији никада није чуо за Јову Бакића или Дубравку Стојановић или Душана Теодоровића по професионалним достигнућима у својим респектабилним струкама, већ само по чињеници да та неколицина високообразованих људи живи у константној фрустрацији и грчу због две ствари. Прва је да су некако угрожени и да стално имају потребу за креирањем неког новог и бољег народа у Србији од Срба, и друга да још увек не могу преболети распад Југославије као државе где је цветао сваки национализам – сем српског.

 

Већ на изборима 2022. године, ослањајући се на један твит фејк њуза како Срби имају квоцијент интелигенције 89, Јово Бакић дефинише једну теорију у којој каже: “ Ми имамо о-о-озбиљне проблеме. Ти озбиљни проблеми су овде (показује на мозак). Тестирање интелигенције у Европи говоре да је Србија само испред Црне Горе и Албаније. То је квоцијент 89, што значи испод онога што је просек за човека. Већ улазимо у домен дебилитета! Као социолог сам увек склон да тестирање интелигенције узимам са резервом. Али, ако повежете квоцијент интелигенције с дешавањима у привреди и у друштву онда видите да то заправо можда и није бесмислено.“ Атлантистички медији и Јово Бакић, члан Ист Вест Бриџа и Трилатералне комисије тиме закључују да је „низак квоцијент интелигенције уско повезан с расизмом, хомофобијом и конзервативним идејама“. Тако, српски народ који је у већини конзервативан и национално опредељен по Јови Бакићу је уствари ометен у развоју и са њим би се, по фашистичким методама, требало коначно разрачунати на улици.

Имајући у виду све набројано, више и не чуди изостанак осуде атлантистичких невладиних организација на вербалне нападе усмерене према лидеру једне десне, национално опредељене политичке странке, Милици Ђурђевић Стаменковски. Напротив, интелектуалну елиту осликану у лику и делу трилатералног Јове Бакића неизмерно забавља чињеница да медији себи дају за право да Миличиној деци поспрдно дају имена Косово и Метохија. Можемо ли на тренутак да замислимо реакцију феминисткиња или антифашиста на било какав поспрдни помен деце Јове Бакића, или Дубравке Стојановић у медијима?

Тако ни не чуди да је изостала реакција на бедан покушај дискредитације Јове Бакиће Милице Ђурђевић у Утиску Недеље. Само 2 сата пред почетак емисије, Заветници на Инстаграму објављују снимак настао дан пре, након предаје кутија са потписима, где између осталог, помињу значај завета. Неким чудом ваљда, баш на ту реч 2 сата касније се острвљује господин Бакић. Психолози би имали шта за рећи о положају тела нагињањем у изражавању доминације и о нарцисоидној потреби храњења ега понижавањем политичког противника, која је притом жена и мајка пре и која, поред породице, има и успешну каријеру. Зар то управо није кредо модерних феминистичких покрета који се залажу за такав положај жена у прогресивном, модерном друштву данашњице? Зашто је онда изостала било каква реакција? Да ли би реаговали да је, попут Зоране Михајловић или Јове Бакића, Милица Ђурђевић припадница Трилатерале? По свему судећи би. Овако, пошто је Милица конзервативна, десна и патриотски опредељена, иинтелектуална, самозвана „елита“ је дала легитимитет да се људи попут Милице и њених присталица требају у потпуности елиминисати, не само из политичког него и јавног живота, те да су људи који такву политику подржавају дебили са којима се треба обрачунати крвавом уличном револуцијом.

„Заветнике људи памте по присуству на улицама приликом сваког одржавања антисрпске „Мирдите – Добар дан“ или током опскурних представа „Жена у црном“ у Београду. Двери су били иницијатори уличних протеста против потписивања споразума о предаји Косова и Метохије.“

Србија данас има избор између две стране – атлантистичке, која мрзи Србе, Српску православну цркву, вернике, конзервативизам, патриотизам (само ако је српски, остали су пожељни) и која је за потпуну независност Косова и Метохије, увођење санкција Русији и за улазак Србије у НАТО.

И између друге, која је одавно била и биће заједно са народом на улици, без насиља, немира, и не призивајући било чију крв, одмазду, и не дехуманизујући никога – чак ни једног Јову Бакића.

 

Извор: Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here