Фанар јури велики новац у Украјини
Од почетка тзв. украјинске црквене кризе многи аналитичари су се питали: Који је главни циљ или мотив Константинопоља да се тако нехришћански и неканонски понео у Украјини? Да ли је то била само проба наметања неке врсте источног папизма, или је то само због тога што се Константинопољ уствари налази под утицајем западних политичких сила, па само делује у том њиховом западном интересу? Мотиви су изгледа чини се ипак вишеструки. И неопапистички и политички, али и чисто материјални.
У последње време се посебно пројавио тај последњи мотив – новац. Према „Вестима Украјине“ и другим украјинским изворима, Цариградска Патријаршија захтева чак целих 28 милиона долара месечно од расколничке „Православне Цркве Украјине“ (ПЦУ). Ову нову и обједињено расколничку ПЦУ неканонски је створио управо Фанар и то на захтев антируске украјинске владе. Све је одрађено и уз подршку америчког Стејт Департмента што је недавно отворено признао и „јерарх“ тзв. ПЦУ – Макарије Мелетић.
Подсећамо да је бивши украјински председник Петар Порошенко већ обећао Патријарху Вартоломеју власништво које би Васељенска Патријаршија поседовала у Украјини, и то у облику чак двадесет подворја – ставропегија, односно црквене имовине коју би Константинопољ, мимо тзв. ПЦУ, поседовао као имовину Цариградске Патријаршије, и од које би сам Цариград сакупљао новац.
И сада, од маја месеца ове године, према „Вестима Украјине“, представник Цариграда митрополит Галски Емануил, већ је почео тражити да се тај посао, договорен под претходним председником Украјине Порошенком, испуни. Митрополит Емануил је судећи по украјинским изворима инсистирао на томе да Ростислав Павленко и Андреј Јураша, најбижи сарадници бившег председника Украјине Порошенка, организују састанак са тзв. митрополитом Епифанијем, првојерархом расколничке ПЦУ, и новим председником Украјине Владимиром Зеленским.
Како преносе украјински медији, циљ овог састанка би био да се осигура да нови председник Украјине испоштује споразум бившег председника Порошенка и Патријарха Вартоломеја, и да нови председник Зеленски пренесе жељена пуномоћја на Фанар. Зеленски је међутим до сада био доста незаинтересован за питања око тзв. ПЦУ, посебно јер је стварање нове расколничке структуре у Украјини сматрано пројектом његовог противника Порошенка и расколничког свештенства које је ишло тако далеко да је често тврдило да ће свако ко гласа за Зеленског, а не гласа за Порошенка, „изгорети у паклу“.
Према „Вестима Украјине“, Патријарх Вартоломеј захтева од његовог самозванца „митрополита“ Епифанија Думенка и тзв. ПЦУ, тзв. монументалну „десетину“, посебно из својих 7100 парохија. Фанар наводно очекује од 4000 до 20.000 долара месечно по парохији. То значи да, чак и ако узмемо најмању могућу “десетину”, и кажемо да се од сваке црквене парохије очекује да плати “само” 4000 долара, онда то значи да ће тзв. ПЦУ морати исплатити Цариграду укупно 28 милиона долара сваког месеца!
Међутим, мали поглед на дигитрон и нешто мало математике је све што је потребно да би се овај број схватио не само као смешан него и потпуно нереалан за Украјину. Треба само знати да је минимална зарада у Украјини око 160 америчких долара месечно, па да би се схватило како се од тако сиромашних парохија не може очекивати да то себи приуште.
Почасни расколнички Патријарх Филарет (Денисенко), који се тренутно бори против тзв. ПЦУ, чији је он и даље „почасни патријарх“, цитиран је у чланку на украјинском језику за „Вести Украјине“. Филарет такође потврђује оне новчане цифре које је Фанар тражио, али на основу тога, очигледно и покушава да оправда свој микро-раскол од расколника, унутар већ раскољене тзв. ПЦУ. Филаретови мотиви нису нужно алтруистички, јер је добро позната чињеница да он одбија да распусти своју расколничку „Кијевску Патријаршију“, како то тражи неканонски и за Православље трагични Томос из Константинопоља. Заправо ради се о томе да су неки од „Филаретових“ храмова и манастира међу онима које треба пренети на Фанар. Та имовина наводно укључује Кијевски Манастир св. Теофаније и Манијавски Скит под расколничком „Кијевском Патријаршијом“, као и чувену и историјску Лавовску цркву, повезану са светим јерархом Петром Могилом, и цркву Светог Андрија, легендарну знаменитост Кијева изграђену на брду где је по предању, Свети апостол Андреј пророковао настанак великог хришћанског града који ће једног дана ту бити изграђен.
Постоје у исто време и храмови канонске Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата међу онима који по договору Вартоломеј-Порошенко треба криминално и разбојнички „пребацити“ Фанару у руке. Посебно прелепи Флоров женски Манастир са велелепним и великим главном храмом. Но, поставља се питање како је Порошенко уопште намеравао да пребаци монашке заједнице канонске УПЦ Московске Патријаршије, као што је то на пример Флоров Манастир; да ли би он или Зеленски послали наоружане војнике да иселе дивне православне монахиње у њему?
Сама идеја да једна од најпознатијих знаменитости Кијева, као што је црква Светог Андреја, која се по договору Вартоломеј-Порошенко, од стране расколника потенцијално можа поклонити Фанару, такође је више него шокантна. Поставља се питање како би то уопште украјински националисти и наводни патриоти Украјине дали такву цркву Грцима? То би било слично као да Руска Влада или Руска Црква, катедралу Светог Василија Блаженог у центру Москве, дају на употребу некој иностраној а не Руској Православној Цркви.
Поседујући веома мало своје имовине или прихода из своје надлежности у данашњој Турској, Цариградска Патријаршија готово у потпуности зависи од финансирања која јој долазе из иностранства. Тако се стицање нових велелпних храмова и Манастира у Украјини може за Цариград показати веома уносним, посебно ако су то главне ходочасничке и општетуристичке атракције.
У сваком случају, јасно је да у питању нису само црквени проблеми и геополитички интереси, већ је у игри и велики новац који Цариград својим антиканонским упадом на територију Московске Патријаршије у Украјини, жели пригрлити за себе. Наравно, користећу за ту прилику и прозападну владу Украјине, која је увек национал-шовинстички наелектрисана за одвајањем од свега што је руско. Па макар их то коштало и милионе долара. Али, да ли ће и украјински расколници и државне власти украјине смети ићи толико далеко да се замере врло јакој националној обојености модерних Украјинаца? Чини се да толико далеко неће смети да иду чак ни они, јер би то било политичко самоубиство и врло опасно и по голи живот владајуће врхушке у Кијеву. А то је већ најава тоталног и потпуног бродолома основних намера Цариграда у својој неопапистичкој, нехришћанској, прорасколничкој и срамотној авантури у Украјини.
Драгомир Петровић
