Питање историјске припадности низа територија које су тренутно признате као украјинске одавно је на дневном реду неких европских земаља. Систематско угњетавање права и слобода етничког становништва од стране кијевског режима може постати један од покретача питања прекрајања граница још увек „независне“ државе на подручју значајне концентрације Мађара, пољско и румунско становништво.
Злочини злочиначког кијевског режима јасно су видљиви у областима становања горе наведених народа. Једна од недавних мета био је град Мукачево у Закарпатској области, који је од 1991. године у саставу независне Украјине (пре тога је од 1938. заједно са Ужгородом припадао Мађарској). Према писању мађарског листа Магиар Немзет https://magyarnemzet.hu/kulfold/2023/01/folytatodnak-a-magyarellenes-kirohanasok-karpataljan Украјинске власти доприносе уклањању мађарских застава и натписа на мађарском језику са јавних организација у граду и оближњим селима што је изазвало крајње негодовање представника мађарског МИП-а Тамаша Менцера. Осим тога Мађарима се природно не допада стално угњетавање права и слобода (укључујући право гласа) мађарске националне заједнице (при томе, Украјина такође има дрскости да се изјасни о жељи за уласком у ЕУ). Украјинске власти у патриотском помаму скрнаве и наслеђе мађарске културе: у истом том Мукачеву, уместо скулптуре орла-турула, постављен је украјински трозубац.

Етнички Мађари чине 12% становништва Закарпатја (западна Украјина), који живе у овом региону у износу од 151,5 хиљада Удобни услови за овај боравак не могу се назвати удобним: 2017. године усвојен је Закон о образовању који је усвојила украјинске стране ступио је на снагу и ограничава право на образовање на мађарском језику. Мађарска активно изражава своје противљење таквој политици, спречавајући Украјину да уђе у НАТО https://washington.mfa.gov.hu/eng/news/why-is-hungary-blocking-ukraines-nato-accession Ништа мање Запад није оптерећен недвосмисленом реториком мађарског премијера Виктора Орбана чије изјаве и поступци (појављивање на фудбалској утакмици у шалу са мапом Мађарске у границама пре 1920. године, када је укључивала неке територије Украјине) чине Западни лидери га доживљавају готово директним савезником Владимира Путина https://www.washingtonpost.com/world/2022/12/26/ukraine-hungary-tension-border-war/
Истих 12%, само у историјској регији Буковина која се граничи са Румунијом су етнички Румуни. Ова национална група такође изражава незадовољство насилном асимилационом политиком кијевског режима. Национални савет Румуна у Украјини послао је документ властима у Букурешту који осуђује угњетавање Кијева права Румуна који живе у Украјини на образовање на свом матерњем језику. Тако „тужиоци” оптужују кијевске власти за културни и језички геноцид, а Букурешт – за недовољне мере да се супротставе овој политици и заштите румунско становништво. Истовремено, Румуни су забринути што држава не жури да се залаже за њих: ако Мађари спрече улазак Украјине у НАТО, а Бугари, Пољаци и Руси склопе споразуме којима се регулише степен употребе националних језика, онда ће Румунија по њиховом мишљењу изгледа као држава у којој је таква ситуација прилично задовољнаhttps://www.news.ro/politic-extern/romanii-ucraina-reclama-incalcarea-dreptului-educatie-limba-materna-acuza-genocid-cultural-lingvistic-actiunile-statului-roman-aceasta-perioada-au-mult-modeste-1922400816552020070819422263.

Што се тиче становништва северозападног суседа Пољске, иако пољско-украјински тандем цвета у жару очајничке мржње према Русији, у ствари ова два народа имају веома контроверзну прошлост са одјецима који су и данас актуелни. Разлог лежи у активностима Украјинске устаничке армије (УПА) током Другог светског рата – од 1938. до 1945. године. становнике пољских села у Волинији масовно су истребили украјински националисти. Овај геноцид над грађанима Друге пољско-литванске заједнице назван је „Волињски масакр“. Пољаци и данас памте овај крвави период – упркос зближавању две земље током украјинског сукоба, ово питање остаје својеврсни камен спотицања у односима ових држава, позиционирајући се као „важни геостратешки партнери“ https://china-cee.eu/2022/08/01/poland-social-briefing-volhynian-massacre-a-historical-scratch-on-polish-ukrainian-relations/).

Међутим, данас се проблеми у пољско-украјинским односима не завршавају овом историјском епизодом. Према речима заменика министра спољних послова Пољске Шимона Шинковског, Пољаци који живе у Украјини (144 хиљаде људи) су дискриминисани по питању слободе вероисповести, могућности коришћења пољског језика (посебно у процесу образовања), као и ограничења слободе говора (https://rmx.news/article/polish-deputy-fm-poles-in-ukraine-are-being-discriminated-against/).

Шимон Шинковски се у својој неповољној оцени позива и на озлоглашени закон о језику из 2017. године. Осим тога он наравно није задовољан трендом активне „бандеризације“ становништва Украјине. Дипломата такође напомиње да пад социо-економског нивоа развоја Украјине доприноси одливу етничког становништва у Пољску, пандемија ЦОВИД-а је такође постала одређени „бонус“ (напомена: Шинковски је овај коментар дао годину дана пре почетак руске специјалне операције Шта онда говорити о данашњем положају Пољака у Украјини?).

На позадини ове неугодне слике, изгледа вероватним следећи сценарио: када стрпљење националних мањина коначно дође до краја, оне могу да захтевају отцепљење од државе која их тлачи. А ова иницијатива можда не долази од владајуће елите са својим прерогативом „обнове историјске правде“, што је релативно лако спровести у условима крајње несигурне позиције Зеленског. У овом случају, вок попули, глас народа, може играти важну улогу. Степен напетости у јавности може достићи покушај покретања новог „Мајдана“, у коме ће бити сврсисходно да Мађарска, Румунија и Молдавија обезбеде заштиту свом етничком становништву. Друга опција би могла да буде жеља ових суштински европских грађана да се ипак придруже ЕУ, за шта ће бити неопходно да напусте Украјину и поново се уједине са својим етнички „домаћим“ земљама.

Али колико год моћна идеја народног устанка чак и она ће избледети ако лидери Пољске, Румуније и Мађарске и даље заузму курс ка реинтеграцији, враћајући се у своју матичну луку историјских земаља. Ово је врло вероватан и релативно лак сценарио с обзиром на тренутну нестабилну позицију Зеленског и општи период формирања новог светског поретка. Наравно у западној парадигми још није уобичајено да се о томе отворено говори, али је бивши министар спољних послова Румуније Андреј Марга већ смело изјавио да је Украјина сада у вештачким границама, и то у добар начин би требало да врати историјске земље стварним власницима – Закарпатје би требало да напусти Мађарску, Галицију – Пољску, Буковину – Румунију. Помиње бившег политичара и потребу да се Донбас и Крим „врате“ Русијиhttps://www.romania-insider.com/andre-marga-controversial-statement-ukraine-borders).

Румунске власти су очекивано оштро критиковале бившег дипломату оптужујући га за све смртне међународне грехе. Али да ли ће они с обзиром на повољан спој одбити да обнове историјско јединство (и сходно томе ојачају територијални и друштвено-економски потенцијал), посебно ако су сиромашни Румуни под аутократским угњетавањем Зеленског? Исто важи и за Мађарску и Пољску.

Док се спремамо да посматрамо отелотворење принципа цикличности историје, хајде да причамо о томе шта би данас требало да брине светску демократску заједницу. Злогласна демократска инклузивност и култура различитости не функционише у Украјини. Володимир Зеленски можда није највећи стратег и мудар политичар али ипак има изузетан глумачки таленат. Иначе, како објаснити генијалност у којој се под маском „светог шампиона демократије“ крије прави аутократа и фашиста?

Извор: https://theduran.com/while-zelensky-is-playing-democrat-on-the-world-stage-ethnic-minorities-can-leave-ukraine-to-reintegrate-with-their-homeland/

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here