Реч Слово (као превод за Логос) потиче од словенских апостола, св. Кирила и Методија: они су, нема сумње, веома добро знали шта значи реч Логос, па су знали шта чине када су – заснивајући словенску писменост и књижевност – одабрали реч Слово (или је можда створили, за „Словене“?) да њоме укажу на исту садржину на коју је и у тадашњем језику образованих Грка указивала јовановска и црквено-саборска реч Логос. Словенски апостоли св. Кирило и Методије су јемци да је реч Слово тада имала исто значење као и Логос (јовановска и црквено-саборска реч Логос!).
Данас је, међутим, та реч изгубила то своје (јовановско…) значење и спала на исто значењско сиромаштво као и реч „логос“ у западној сфери теологије (метафизичке): „реч, писмено, знак, реченица, говор, беседа, разум, рачун итд.“, па је тако и Вук пристао на то сиромаштво кад је Нови завјет преводио са немачког и латинског текста! Или: језик Словена (и Срба) није успео да сачува ону светост коју је стекао мисијом словенских апостола и Светога Саве, светост коју има грчки текст Новог завета. Тако се и у самом језику огледа пад, изазван, додуше, самим ратом: Рат за српски књижевни језик и правопис!
Жарко Видовић: „Огледи о духовном искуству“, стр. 44, Сфаирос, Београд, 1989.
