Американци ће интензивирати притисак испод стола, док ће за столом јавне захтеве испостављати ЕУ.

Као да су терористички напад у Ници и неуспели државни удар у Турској зауставили локална догађања не само у Србији него широм Европе. То, међутим, не значи да домаћи догађаји стоје иако се добрим делом преламају у сенци згуснутих глобалних збивања. За Србију – и не само за њу – од посебне важности била је драматична ноћ која је са петка на суботу потресла Турску. За разлику од догађаја попут Брегзита, где је Београд, иако заинтересована страна, настојао да остави утисак уздржаности, после војног удара у Турској потребе за том позом није било.

Још док се Реџеп Ердоган борио са одметнутим деловима војске, српски политички врх заседао је у глуво доба ноћи, да би Александар Вучић у суботу ујутро одржао ванредну конференцију за медије. Није Београд те ноћи био забринут само зато што би Ердоганов пад могао да покрене велики избеглички талас преко балканске руте ни зато што дестабилизација Турске, као највеће и најмоћније земље на Балкану, не може да прође без последица у Србији.

Радило се о нечем још важнијем – о једној веома забрињавајућој подударности коју деле Србија и Турска. Реч је о односу према Русији.

Наиме, од самог почетка сиријске кризе, Турска – иначе веома лојална чланица НАТО током Арапског пролећа – дуго је одбијала намењену јој улогу да се директније умеша у сиријски ратни сукоб, где би снагом своје огромне и још увек солидно опремљене војске однела превагу над снагама Башара ал Асада. Иако је покварила односе са Асадом, који су били међусобно толерантни, Турска је, иако под великим притиском, одбијала да се умеша све до руске војне интервенције у Сирији. Није само турско мешање – логистичка подршка ISIS и обарање руског авиона – увело земљу у највећу кризу од Првог светског рата него је довело и до сукоба у врху власти – до разлаза Ердогана и Давутоглуа. После пада турског премијера и Ердогановог извињења Путину, после чега су руско-турски односи почели да се поправљају, САД су са разлогом биле забринуте да ће Турска престати да испоручује захтеве Вашингтона на Блиском истоку. И, док је Ердоган настојао да стабилузује земљу новим балансом између Вашингтона и Москве, напали су га проамерички остаци војске.

РУСИЈА НИЈЕ ГАС, ВЕЋ БЕЗБЕДНОСТ
Оно што је покушавао Ердоган, на свој начин покушава и влада у Београду, истина, у не толико драматичним околностима, али не мање тешким. Као што је Ердоган својим извињењем ушао у нову етапу односа са Москвом, тако је у последњих годину дана ушла и Србија. Не би требало заборавити: после Петог октобра Русија се на Балкан и у Србију враћа под Коштуницом средином прве деценије 21. века као економска и енергетска сила. Наравно, под притисцима из Вашингтона и Брисела Србија се између економије и енегетике, на једној страни, и претњи са запада њеној безбедности најчешће опредељивала према овом другом.

Догађаји од глобалног значаја, са једне стране – попут руске интервенције у Сирији – и, са друге, забрињавајући регионални догађаји временом су Русији дали све већи значај у политичком животу Србије. Није ту реч само о апсолутно већинској наклоности грађана према Русији и њеном лидеру Владимиру Путину већ и о серији догађаја који су почели да угрожавајју безбедност Централног Балакана. Најпре је Македонија прошле године изложена терористичким нападима Албанаца са Косова, после којих су интензивирани немири и политичка криза у Скопљу. Потом је под патронатом НАТО почело формирање војске Косова. Затим су Американци преотели Немцима контролу над Хрватском. То је обележило њено све агресивније понашање према Србији, што је схваћено озбиљније кад су почели НАТО планови за обнову хрватског наоружања, и то балистичким ракетама, за које су се у Загребу похвалили да ће имати „домет до Ниша“.

Вучићева влада није имала лускуз претходника да мање или више дискретно одбија руске економске пројекте. Више од тога, ослонила се и на руску политичку помоћ у међународним телима (британски предлог резолуције о Сребреници у УН, гласање о пријему Косова у Унеско), што њеним претходницима није падало на памет. Истовремено, одбила је да са ЕУ уведе санкције Русији, које не само да су увели они европски лидери које Вашингтон и Брисел сумњиче као пропутиновске – Орбан и Ципрас – него су чак послали своје снаге у контингент НАТО у прибалтичким земљама као војну претњу Русији. Наравно, није Србија отишла на руску страну – јер то нити би сад било могуће ни пожељно – она је задржала ранији баланс, али уз квалитативно јачање односа са Русијом. Наиме, тај квалитет производ је чињенице да се Русија у српском врху више не види превасходно као економска и енергетска сила, како је било раније, него у првом реду као војни извор српске безбедности пред огромним претњама. Текући интензивни преговори Београда и Москве о наоружавању српске војске само су потврда тог става.

Како год, изван редова антируских лојалиста у Европи остале су Србија и Турска, ова друга додуше тек после тешке епизоде у Сирији и тек у пројекцији резултата помирења са Русијом. Зато је Србија војни удар у Турској испратила са више пажње и зебње него било ко у Европи.

ШТА ЈЕ ВУЧИЋУ НАЈАВИЛА НУЛАНДОВА?
У недељи која се завршила нападом војске на Ердогана Балканом је прошла Викторија Нуланд, америчка креаторка неколико озбиљних криза у европским земљама. Задржавајући се у Београду, она је, на изненађење многих, саопштила да Америка нема проблем с тим да Србија има добре односе са Москвом.

Шта то значи? Да није било притиска на Вучића да одустане од аранжмана са Путином? Да се о Русији уопште није разговарало? Нажалост, ништа од тога.

Три су разлога за шокантну изјаву Нуландове. Наравно, ниједан од њих није тај да су нам САД постали најбољи пријатељи нити да она заиста мисли тако како је рекла. Прво, као што се на отворена врата не куца, тако се на чврсто затворена не куца прејако, посебно ако не можеш да их разбијеш. Елем, зашто би Американци јавно захтевали од Вучића да раскине са Путином, кад су се уверили да он то нити хоће нити сме (Nota bene: Русија за Србију више није економски фактор, већ безбедносни!). У противном, само би јавно показали на још једну малу тачку на земљи која се не повинује увек и свим америчким захтевима и која води самосталнију политику од већине европских држава. Уместо отвореног притиска, Нуландова је могла да закључи како је боље држати дипломатски канал отворен и без шума, утолико пре што се око тога потрудио и сам Вучић примајући двојицу затвореника из Гвантанама.

руги разлог је у томе што је јавни притисак на Србију сасвим пребачен на Брисел, тако да је јавни захтев за раскид са Русијом Дејвида Мекалистера, Немца којим тече британска крв, био бруталан таман колико је наступ Нуландове био мекан. Уосталом, ЕУ преко поглавља и придружења држи полуге легалног притиска на Србију, а не САД. Што ће рећи да је америчка батина и даље дебља, али европска је за показивање. То само може да значи да ће Американци задржати и интензивирати притисак испод стола, док ће за столом захтеве испостављати ЕУ, односно онај њен несумњиво атлантистички део који је снажно уздрман Брегзитом и пропашћу војног удара у Турској.

Трећи разлог је најједноставнији. Тешко је поверовати да, седећи у Београду, Нуландова није знала шта се спрема у Истанбулу. Ердоганов пад био би наубедљивија могућа порука за Вучића да је сваки отпор Империји у погледу Руса чиста илузија.

АМЕРИЧКИ ЗАДАТАК ЗА СРПСКЕ ЕЛИТЕ
Наравно, како садржај разговора Нуландове и Вучића није процурео у јавност, поставља се питање како знамо да је одбијан њен захтев да се Србија дистанцира од Русије, који, треба рећи, постаје први и суштински захтев Вашингтона Београду, у чијој служби и сенци су чак и такви захтеви попут нових попуштања на Косову и ускраћивање подршке Додику. Можда по томе што видимо да је после Нуландове отварање поглавља, упркос немачкој подршци, поново дошло у питање. Можда и по томе, али видимо сасвим сигурно по томе што се после одласка Нуландове Ивица Дачић – који, дабоме, зна резултате разговора – откинуо од патриотских изјава. Неко ко толико жели да уђе у владу попут Дачића свакако не би себи дозволио такав луксуз да је Вучић попустио.

Елем, долазак Нуландове показао је како је још рано за рушење мостова и притисак на Србију америчке јавне политике. А то ће опет широко отворити врата америчким ударцима испод стола – колико бруталним, тек ћемо видети. Превише је америчких полуга у српском естаблишменту и јавности да неће настојати да опструишу пословне везе Србије и Кине, које ће се, како ствари стоје, одвијати ширином и динамиком колико Србија хоће и може да изнесе. На исти начин већ се удара на војне везе Србије и Русије како би се изазвало макар њихово успоравање. Србија постаје нападнута земља, у квалитету и интензитету који ће бити на вишем нивоу него до сада.

Мобилизација олош-елита против српске владе науспешнији је и најконцентрисанији део досадашњих напада. Стварајући у јавности оквир Вучићеве друштвене неприхватљивости (недостатак демократије, корупција, дикатура у медијима, напредњаци су „сељобери“ и сл.), у томе, поред грађанске, посебну улогу има део тзв. националне елите. Тај притисак националиста отишао је толико далеко да не само да је демонизовао Вучића као издајника него је довео до промене суштинских ставова у тим круговима. Нема отуда више гласне подршке Милораду Додику, само зато што координира своје потезе са Београдим, али има јадног избегавање да се каже колико је Брегзит био користан за судбину Србије, још више има нескиривеног жала за пропашћу проамеричког војног пуча у Турској само због несумњивих поменутих аналогија између Ердоганове и Вучићеве позиције, све до запањујућих антируских иступа, где, рецимо, један овдашњи „проруски аналитичар“ на руско демаскирање протеста у Савамали као сегмента прозападне обојене револуције каже да би Русима боље било да гледају шта им се дешава у њиховом дворишту, у Молдавији и Украјини.

Наравно, таква функционализација елита није, како се претпоставља, превасходно у служби утицаја на грађане, утолико пре што је моћ тих елита за тако нешто веома скромна. Реч је о друге две ствари. Те елите, прво, преко медија имају функцију фингирања јавног мнења, његове замене, где би требало да се покаже да су и прозападне и националне елите уједињене против премијера сатрапа, па су самим тим и грађани, иначе, подељени око свега, али око Вучића вала нису.

Други циљ те мобилизације елита јесте стварање оквира и подршке за напад на Вучића изнутра, из саме власти и апарата. Колику рањивост владе у том смислу себи може да дозволи, за Вучића је од изборне ноћи питање на које није дао одговор и, готово извесно, главни разлог зашто влада још увек није састављена.

Али понекад најбоље одговоре даје сам живот – од Брегзита, преко терористичких напада, нових затегнутости у региону, све до можда кључног догађаја – војног удара у Турској. Одговори су ту, и рекло би се да ништа више не стоји на путу формирања владе, која би у наредних пар недеља могла да се појави на сцени. А онда стварно почиње.

Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here