Безимена жена живела је у јазбини, нечему између пећине и колибе коју је изградила од костију кита. Археолози су касније пронашли рибарске куке, харпуне и посуђе од шкољки.
Роман Острво плавих делфина заснован је на истинитом догађају о индијанској девојци Карани која је 18 година живела потпуно сама на осртву на западној обали САД. Причу је написао амерички аутор Скот О’Дел 1961. године.
Роман започиње причу када руски трговци крзном и племе са Аљаске стигну на острво и сукобе се с домаћим аутохтоним становништвом. Бели мисионари тада долазе да евакуишу аутохтоно становништво ради заштите преосталих чланова племена, но Каранин брат остаје на острву, а она скаче са брода како би остала с њим.
Брата убије чопор паса и она остаје сама. Тако је на острву остала да живи наредне две деценије. Ловила је рибу, градила склоништа и бринула се о себи. Прича о преживљавању девојке инспиративна је и надреална, а у роману је врло добро описана.
Најбоље од свега је што прича није измишљена. У 19. веку Индијанци су живели на острву Сан Николас које лежи непосредно уз обалу Калифорније. Дугих 18 година, од 1835. до 1853, на острву је живела једна жена, чије је право име, нажалост, непознато. Острво је насељавало племе Николено, а мистериозна жена је последња преживела из племена.
Њени сународници протерани су 1835. године када је стигло ривалско племе са Аљаске. Дошло је до сукоба, а око десетак преосталих Индијанаца са острва пребачено је на обалу Калифорније ради властите сигурности. Оног дана када је брод дошао по аутохтоно становништво, острво је погодила снажна олуја. Брзо су укрцали људе, док једна жена није успела да се домогне брода.
Нејасно је шта се тачно догодило, можда је остала намерно и изабрала живот на који је навикла, а можда је дошло и до несреће, а једна од претпоставки је да можда ипак није била сама као што је описано у роману. Током наредних 18 година, морнари су ширили приче о мистериозној жени на острву. Многи су је тражили, но безуспешно.
Коначно, 1853. године пронашао ју је продавац крзна, Џорџ Нидевер. Следио је трагове на песку како би пронашао жену. Изгледала је безбрижно, скидала је крзно са животиње у сукњи коју је сама сашила од птичјег перја.
Безимена жена живела је у јазбини, нечему између пећине и колибе коју је изградила од костију кита. Археолози су касније пронашли рибарске куке, харпуне и посуђе од шкољки.
Када су је пронашли имала је око 50 година и била је једина преживела која је припадала племену. Довели су је на обалу и живела је са Нидевером и његовом супругом у Санта Барбари. Међутим, није могла да комуницира јер није знала језик, а на крају ју је дочекала судбина многих Индијанаца који су дошли у контакт са конквистадорима.
Њен начин живота и имунолошки систем био је потпуно другачији од њиховог. Разболела се од дизентерије и преминула седам недеља пошто је пронађена.
Нетом пре смрти добила је име Хуана Мариа. Покопана је у гробници породице Нидевер. Мистерија њеног живота никада није до краја разрешена јер се истраживање морало обуставити због заштите одређених врста лисица на острву, пише The Vintage News.
