ХОЋУ ДА САМ СЛИКАР, А НЕ ЖЕНА

Кроз цео рад пратила је бура негодовања, чак и подсмеха. А она је терала по своме, и у животу и у раду. Данас је неспорно средишна личност српског модерног сликарства.

Једна белешка која носи датум од 19. октобра 1892. године и потписе Михаила Валтровића, Ђорђа Крстића и Димитрија Андрејевића гласи:

Потписаним члановима Комисије за испитивање госпођице Надежде Петровић из слободоручног цртања част је известити Господина Министра Просвете да су дана 18. октобра о. г. по напред одређеном програму за испитивање, испитали госпођицу Надежду из практичног и теоретског дела слободног цртања и да је госпођица у свему показала врло добар успех, а тиме и квалификацију своју за предавање слободоручног цртања у средњим школама.”

Надежда Петровић имала је тада деветнаест година. Двадесет лета касније, 4. априла 1915, Прва резервна болница у Ваљеву издала је саопштење:

„С изреком дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ у 8 часова принели на олтар Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању наших храбрих бораца још од почетка рата…”

А између, како је у докторском раду исписала Катарина Амброзић, осим подршке и разумевања словеначких колега, пријатељства Мештровићевог и, касније, Бранка Поповића и Моше Пијаде, Надежду Петровић кроз цео рад је пратила бура негодовања, чак и подсмеха. Једни су јој признавали даровитост, одбацивали манир и школу, а други су јој признавали школу и труд, а одбацивали даровитост. Неспорно је пак да је Надежда Петровић средишна личност српског модерног сликарства и покретач и учесник најзначајнијих уметничких процеса с почетка 20. века у српској уметности.

Зебња, нада и разочарање

Прича о породици сликарке којој су тек много година после смрти признали да је сликарка – уосталом, као и великој већини других – помало личи на бајку. Њен деда Хаџи Максим, оставши рано без родитеља, у манастиру Троноша чувао је овце и тако, не баш залудан, научио да чита и пише. Један калуђер га је, као бистрог и окретног, повео у Београд, где га је усвојио богати трговац Јован Јовановић. На путу за Јерусалим, Јовановић је умро и посинку оставио цело имање. Тако су Петровићи постали богата и угледна породица, а Надежда је као једно од деветоро деце Димитрија Мите Петровића с једанаест година, 1884. године, из родног Чачка стигла у Београд.

Кућа Петровића је по култури и ширини образовања својих чланова била ретка, чак изузетна у тадашњем Београду. Надеждино детињство протицало је између баште пуне ружа, куће коју је деда испунио драгоценостима са својих далеких путовања и оближњих воћњака и винограда у Ратарској, данас Улици 27. марта. Била је то кућа у којој су се млади надметали од песништва и музике до историје и сликарства. Изразиту даровитост најстарије кћери сви су подржавали и пратили, тако да је Надежда прве сликарске поуке добила од ујака Светозара Зорића, професора Велике школе.

А онда је као ученица Високе женске школе стигла у атеље Ђорђа Крстића, тада најзначајнијег сликара Србије. И то је, по свој прилици, одредило судбину Надежде Петровић. Очев пријатељ, изузетно ликовно образован, Крстић је радозналој девојци понудио све што се тада у Србији нудило. И Надежда се са жаром препустила сликарству, углавном по упутствима Крстића. А када је ученик прашке и бечке академије, Словак Кирил Кутлик отворио сликарску и цртачку школу, прва ученица у женском одељењу била је госпођица Петровић. Тако две године.

Потом је, након повратка Крстића с изложбе у Минхену, донела одлуку коју је обзнанила писмом министру просвете и црквених послова:

„Из сликарства спремала сам се шест година овде у месту, да бих се могла усавршавати потребно ми је да неко време проборавим на Сликарској академији у Минхену. Услед тога част ми је замолити Господина Министра да ми изволи дозволити и одобрити годишње одсуство од дужности и одреди помоћ, како би могла тамо отићи и усавршити се у сликарству.”

УВАЖЕНА, ВЕЛИКА, АЛИ И ДАЉЕ НЕПОЗНАТА

Након докторске дисертације Катарине Амброзић одбрањене код Францеа Стелеа у Љубљани 1955. године, прве докторске дисертације с темом из модерне уметности у Југославији, односно монографије из 1978. године, могло би се рећи да је о Надежди Петровић све познато. Новија истраживања њеног сликарства допунила су сазнања, али су на крају ипак показали колико је тога непознатог и колико је трновит био пут до признања да је Надежда Петровић једно од највећих, ако не и највеће име међу уметницима њене генерације.

„Драги господине Бељански,

Много сам с обрадовала Вашој карти – и не само зато што ме је подсетила на Надеждину слику! Биће да сте осетили како Вас ових дана много спомињемо. Замислите да ми је после пет година инсистирања, коначно – и то захваљујући добрим делом Грохаревој изложби – успело да приволим Управу музеја на изложбу Надежде Петровић. Биће то прва у Београду после 1937. Г. директор ми је одобрио да је спремам једино под условом ако ми успе да докажем да је она, тј. Надежда, заиста тако добар сликар ‘као што постоји о њој фама’. Мома и наравно Коларић сматрају да се тешко може скупити двадесетак њених добрих слика. Ја сам наравно оптимиста, и то с правом. Из мог списка од око 230 њених слика изабрала сам 50 које ће показати како је Надежда била велики сликар, не само по фами – него заиста! Толико се радујем тој изложби! Паралелно би био пуштан и документарни филм, па би људи заиста могли да понесу Надеждино сликарство у сећању.”

Овако Катарина Амброзић пише Павлу Бељанском 11. фебруара 1959, четири године након одбране докторске дисертације. Година 1955. значајна је и зато што се тада навршило педесет година од Надеждине смрти, што је обележено са неколико запажених текстова у београдској штампи. Реч је, дакле, о години у којој се Надежда Петровић на велика врата враћа у српску историју уметности. Додуше, не може се рећи да је она у претходних пола столећа била из те историје сасвим одсутна, нити да њена уметничка заоставштина није тумачена и оцењивана. Ипак, гледајући уназад, од дана када Надежда Петровић доноси судбоносну одлуку „да постане сликар” па све до пред крај четврте деценије двадесетог века, ова сликарка је само два пута излагала самостално, 1900. у Београду и 1910. у Јакопичевом павиљону у Љубљани, у оквиру Пролетње изложбе; могло би се рећи за живота, или на други начин, излагала радове које је сама одабрала.

Име Надежде Петровић често је помињано у јавности између 1935. и 1938. године: поводом обележавања двадесет година од њене смрти, приликом преноса њених посмртних остатака из гробнице у Ваљеву у породичну гробницу у Београд 1937. године, као и током њене монографске изложбе 1938. године. Ову изложбу пропратио је велики број ликовних критичара који су се упоредо бавили и сликаркином надасве занимљивом биографијом, као и основим видовима њеног уметничког рада. О значају који је изложба, па самим тим и личност Надежде Петровић имала тих година у јавности говоре и имена писаца текстова, међу којима су се нашли Радмила Бунушевац, Пјер Крижанић, Зора Симић Миловановић, Ђорђе Поповић, Ђорђе Мано-Зиси, Марија Илић Агапова, и коначно, Надеждин савременик и непосредни сведок настајања њених радова Бранко Поповић. Након Пјера Крижанића, који Надежду Петровић сматра „претечом нашег данашњег савременог сликарства”, код Бранка Поповића наилазимо на неку врсту упоредне анализе ауторкиних различитих ангажмана. Тада већ угледни сликар и професор универзитета, а велики Надеждин пријатељ, Бранко Поповић није пропустио да нагласи њен рад на националном и политичком плану, као важну, али не и најважнију етапу њеног рада.

„Оно што је Надежда Петровић оставила иза себе – њено сликарско дело, стоји потпуно засебно, јединствено и неупоредиво. Оно ће остати у нашој културној историји само њено. Оно је значајно и препорођајно. Оно би било, поуздано, много значајније да није прекинуто. Због тога је њена лична жртва постала толико драгоцена и толико тешка.”

Своју љубав и приврженост породици исказала је бројним фотографијама које је начинила током година, користећи двориште куће Петровића у Ратарској улици у Београду како позорницу на којој су сестре и њихова деца, мајка и отац, браћа и многобројни гости били главни учесници. Ови сницми превазилазе важност документарног записа.

Коначно, уместо закључка, томе у прилог говори и једна необична изложба, приређена у Београду 1937. године „која нас враћа у прошлост”, како је писала Радмила Бунушевац:

„Најзад, Надежда Петровић, која није живела тако давно. У овој крупној плавој жени живеле су три личности и умрле заједно с њом. Данас успомене на њу говоре о Надежди Петровић жени, Надежди Петровић сликарки и Надежди Петровић болничарки у светском рату. Јастучић с народним везом, порцелани које је волела и перле које је носила жена Надежда Петровић. Пољски штафелај, палета за аквареле, платна велике сликарке Надежде Петровић. Две просте лимене чутуре за воду, фотографије у оделу милосрдне сестре и кореспонденција са бојишта Надежде Петровић болничарке која је умрла од тифуса, лечећи војнике у Ваљеву.”

Др Јасна Јованов

Директорка галерије „Павле Бељански”

Молба јој је услишена и она одлази у Минхен са зебњом, надом, али и разочарањем. Наиме, пред пут је раскинула веридбу са извесним судским официром, увређена инсистирањем његове мајке на великом миразу. Из Минхена, где се на изложбама срећу Моне, Сера, Ван Гог, Мунк, Кандински, пише мајци:

„Мила моја Мајчице, и сама знаш колико бејах несрећна због својих разочарења… У раду све заборавих… О мојој удаји нема говора више, ја хоћу да сам сликар а не жена, жена има доста а и ти си их доста спремила за тај позив, но још немаш сликара… Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача…”

Поруге и за Реноара

У Минхену се Надежда уписује у школу Словенца Антона Ажбеа и већ након неколико дана јавља својима:

„Ажбе има 55 ђака, а њих 15 је сасвим одбио, само мене задржао и тако ја остајем овде…”

Код Ажбеа остаје скоро три године, од новембра 1898. до августа 1901. године. А колики је био његов углед у Минхену, сведочи и податак да је Минхенска академија не само препоручивала студије у Ажбеовој школи него и својим печатом оверавала његове дипломе. Његов рад био је и те како цењен и у Србији, чак је 1904. године од краља Петра добио велико признање – Орден Светог Саве.

Ту Надежда учи портрет, акт и пејзаж, али ради, прилично успешно, и копије старих мајстора. Управо то и излаже на својој првој самосталној изложби, крајем августа 1900. године у сали Велике школе у Београду. Радови – 37 слика од којих 29 оригинала и 8 копија – углавном су школски. И том својом првом изложбом диже буру у ликовном животу Србије. Критичари су је сасекли:

„…Зар после рада на Академији, зар после дугог кретања међу радовима старих и нових мајстора Госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости, но ‘импресионистичке’ радове, то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова…”

Код наше престоничке критике уосталом није боље прошао ни Реноар.
Надежда је још једну годину остала у Ажбевом атељеу, а онда прелази код Јулијуса Екстера, професора Минхенске академије. То је време кад ради изузетне пејзаже и кад атеље замењује свакодневним одласком у природу са штафелајем. Уз драгоцене поуке о техници сликања, она код Екстера постаје самосвојнија, занета бескрајним могућностима нове слободне уметности. Отад се за њу природа непорециво исписује великим словима. Повратак у Србију је, како пише Катарина Амброзић, уједно и почетак њене борбе, упорне и страсне, којој се нештедимице цела предаје, и као уметник и као родољуб.

Париз, коначно

Током 1903, кад се у Београду „говорило шапатом и споразумевало погледима, кад је сваки трећи човек на улици био или плаћени детектив или добровољни достављач”, Надежда се потпуно посвећује националном раду. Постаје један од оснивача Кола српских сестара и путује по Македонији не би ли се нашла при руци страдалницима од турског зулума. Али већ наредне године почиње њена такозвана Прва србијанска фаза, кад углавном ради пејзаже из Ресника и Сићева.

Њена Друга србијанска фаза, 1907–1908, изузетна је и неочекивана. Спонтано прихвата импресионизам чији су мотиви природа („Дереглије на Сави”) и лик човека, али се и жестоко предаје борби против анексије Босне и Херцеговине. Пише, путује, држи говоре, а свом пријатељу Рихарду Јакопичу, словеначком сликару, исписује да „готово заборавих да сам сликар”.

ОПИПЉИВО СЕЋАЊЕ

Љубица Луковић, такође сликарка, сестра Надежде и Растка Петровића (1898–1949), писца и путописца, своју породичну кућу у београдском насељу Професорска колонија завештала је Народном музеју 1974. године. Овај данас Меморијални музеј Надежде и Растка Петровића чини заоставштина породице Петровић, везана за живот и рад Мите Петровића (1852–1911), књижевника и научног радника, као и његове деце Надежде и Растка. Ту је и збирка Надеждиних слика и скица, приватна преписка чланова породице, те збирка уметничких дела и предмета који су припадали Растку…

Трећа србијанска фаза, како их је класификовала Катарина Амброзић, траје од 1909. до 1910. године, кад се Надежда Петровић враћа себи, односно боји којом је опијена. У међувремену се узалудно бори да дође до нешто новца, али захваљујући пријатељима успева да обиђе добар део Италије и упозна се с делима старих мајстора. У овом периоду, после десет година, има другу самосталну изложбу, и то у Љубљани, где опет излаже 37 слика. Ни ту јој критика није била благонаклона.

И коначно, после бројних одбијених молби, стиже у Париз, у сликарску метрополу, и смешта се у атеље свог великог пријатеља Ивана Мештровића. За непуне две године „њена је индивидуалност у Паризу добила пун замах”.

Рука као сеизмограф

И онда су стигли ратови, прво балкански, па одмах потом и светски. А патриотизам је несумњиво био Надеждин најдубљи занос. Није хтела у позадину, она је морала да буде тамо где је најтеже, на самом бојишту. Као добровољна болничарка хита са ратишта на ратиште. Бележи, скицира, фотографише. С пролећа 1913. године слика „Везиров мост” код Призрена, један од својих познатих пејзажа, у тренуцима док као једина болничарка негује чак 80 оболелих од тифуса. Разболева се и сама.
Није честито ни скинула болничарску кецељу, а поново је проговорило оружје и поново је на првој линији. С Мачковог камена пише:

„Ја издржавам умор прилично… Сад сам села после целе ноћи скупљања по разбојишту претеклих нескупљених рањеника после јучерашњег страшног крвавог окршаја, нисам ни хлеба јела, толико је било посла око тога, да сам скоро пала од умора, целе ноћи смо их доносили, превијали, дерала сам своју болничку кецељу и кошуља је дошла на ред…”

После победе српске војске у Церској и Колубарској бици, у затишју почетком 1915. године, Надежда одлази у Скопље, где јој се налази породица. Ту је затиче телеграм да јој је сестра Драгица, студент медицине, умрла од туберкулозе. Не успева да је пренесе из Рурске области, али ни породица не успева да је одврати од намере да поново оде на ратиште. Чак јој у Врховној команди нуде да оде у Италију, на опоравак и једну конференцију. Одлази право у Ваљево, где је епидемија пегавог тифуса покосила око 30.000 војника, цивила, али и лекара и болничара.

А „Ваљево 1915. године… Велика кужница у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав. Надежда је једне вечери добила ратно одликовање које је један војвода скинуо са својих груди да њој прикачи. Признање одато Надежди Петровић, признање које је изједначило са мушкарцима ратницима, најбоље је признање које је ова храбра жена могла да добије”, забележио је један савременик…

Признање је стигло и 1973. године, на стогодишњицу рођења. Тада је у Музеју савремене уметности у Београду приређена велика ретроспективна изложба Надежде Петровић на којој је био изложен 171 њен рад. Тим поводом је Миодраг Б. Протић забележио:

„…Њене рука је сеизмограф који бележи ужареност и снагу унутарње олује, сјај и треперење личног доживљавања. Само њој је блиска визионарска чежња Ван Гоговог генија да двема јаким бојама, црвеном и зеленом, плавом и жутом, саопшти трагичне страсти људске душе. Она је прва постигла аутономију боје, прва ускладила широко обојене масе, прва финоћи супротставила снагу, идеалу – истину, литерарној анегдоти – пластичну транспозицију…”

Петар Милатовић