Музичар о концерту „партибрејкерса“ на „Ташмајдану“, гостима, бенду свог сина, терету прошлости, новинарима и „шкртицама“
ПРЕСЕК целе каријере, од сингла „1.000 година“ из 1984. године, преко антологијских албума „Партибрејкерс 1, 2 и 3“, па до прошлогодишњег „Сиротињског царства“, спремају нам певач Зоран Костић Цане, гитариста Небојша Антонијевић Антон, басиста Златко Вељовић Лаки, бубњар Дарко Курјак и ритам гитариста Роберт Телцер, 18. јуна на београдском стадиону „Ташмајдан“, на концерту „Таш је наш“.
– Биће то око два и по сата програма – открива за „Новости“ Цане. – Сад смо на пола турнеје. Увежбани смо, турнеја је била мало напорна због даљина, али је био добар контакт с публиком, тотално заједништво, јединство и све то. Само да нас послужи време. Београдски концерт се ради без икаквих спонзора. „Берар“ продукција је иза нас, ми њему помажемо, они нама. Агенција „Марш“, пази „марш“, у реду су људи. Као „Марш на Таш“.
* Гости су вам „Џа или бу“, „Дракула и шампиони“, Која, Гиле и Банана?
– То су стари другари. Шиља и екипа из „Директора“, па „Џа или бу“. Онако, београдски, за наше музичко срце пуно љубави. Банана ће вероватно свирати „Хиљадарку“, пошто је његова усна хармоника забележена на оба снимка „1.000 година“. Гиле, тамо где хоће, Која где жели и свако ће да се весели. То су другови.
* Да ли сте разговарали са „Џа или бу“ око њиховог репертоара?
– Не. Ја да им редигујем сад „Стаљина и светску револуцију“? Ништа не пали човека више него власт над људима. Чак више и од новца. Човек толико полуди да мисли да све зависи од њега и да је Бог на земљи. Јадан човек. А „Џа или бу“, нек’ рока шта хоће. Свако нек’ одговара за себе. Они нису успавани, то је важно.
* Син вам свира у бенду „Ментална корекција“, који су били предгрупа „Џа или бу“?
– Они нису више „Ментална корекција“, сад су „Дегенеза“ и у финалу су „Бунт рок фестивала“ на РТС. Могуће је да уплитањем и спомињањем овога, сину правим неку фрку.
* Када помислите на „Таш“, шта вам прво падне на памет?
– Тамо сам као клинац са 15 година ушао у „Цепелин“. То је била најбоља дискотека. Асоцијација је добар контакт са публиком, сви су ту и све се види, све се чује и осећа. То је важно.
* Није увек било толико љубави, ако се сетимо наступа „Радничке контроле“ 1981?
– То је било лудило (смех). Прекинуо сам манифестацију и била је и мурија и све. То је била провокација какву Београд није видео. Ми смо били клинци, пуни вотке. „Млади гневни рокер је позвао читав стадион да му попуши. Са иступом овог младића би требало да се позабави Омладинска организација.“ Тако нешто је тада написао Дејан Патаковић у „Експрес политици“.
* Сачували сте стадион у акцији „Таш је наш“?
– Замисли ту идеју неког малоумника да на таквом месту изгради хипер-маркет. Девојка коју бих волео да нађем и доведем на Таш, је иницирала акцију „Таш је наш“. Могао сам са своје терасе да видим центар града, „Касину“, Теразије, а сад не могу. Виђам неке глупе грађевине. Замисли да ти тако неке ставари истисну из сећања, из твог детињства. Важно је да знам да је тамо негде нешто што је део нас. Кад би знали где идемо, можда не бисмо тамо отишли.
* Знамо ли где идемо?
– Не, али нас нешто вуче. Човек је у модерном времену заборавио шта су интуиција, емоције, љубав и срце. То су за њега сувише луксузна осећања и стања која су толико ирационална да штете стицању профита. А профит је ништа друго него нагомилани страх. Сав тај вишак који си добио и који хоћеш у страху да сачуваш, па због профита поткупљујеш војску, политичаре, самога себе, вољене и невољене. Зато – музика и само музика! То је најлепша ствар. Фреквенције су битне. Живимо у свету фреквентне деменције, заборављања шта је било, јер оно што је било оптерећује оно што ће бити. Као васпитавање деце. Они немају појма, ово је њихово време, а ми их оптерећујемо неким стварима. Ми смо прошлост пуна непролазних тема.
* Све су генерације у Србији биле оптерећене прошлошћу?
– Јесу, шта ћеш. Кад човек паметнија посла нема, а он светску историју спрема. Тешко је да урадиш нешто у локалу, па се онда петљаш у глобалу. Мали човек који себе хоће да види у великом формату.
* Шта да чинимо као појединци да нам буде боље?
– Живети што нормалније. Слати вибрације. Било шта да радиш, да си изнад свих, изнад тог спуштања. Свако ко лети високо, другоме пада у око. Само, ћао, како си, и много љубави. А остало… Тамо где идемо новац нам неће требати. Требаће нам само одговори.
* Зашто вам новинари увек постављају тешка питања?
– Немам појма. Тежак је живот овде, свакодневно прети срећи. Питања постоје, а постоје и одговори. Сви су одлепили, а нису ни приметили. А и ако су случајно приметили, онда гледају да се то не примети.
* Јесмо ли нешто важно пропустили да кажемо?
– „Шкртице“ су завршиле плочу, која је дивна, како тврде људи, а и ми. Вероватно ће до краја године изаћи, а већ спремамо други албум.
Новости
