Писац који отвара теме о којима многи не смеју или не желе да пишу природно изазива лавину најразличитијих реакција, не жели књижевне награде јер су оне давно изгубиле углед, а сатисфакцију му доносе читаоци који кажу да су им његове књиге промениле схватање о животу.
Када сам хтео да се вратим у писано новинарство суочио сам се са истином да је за те две године оно једноставно нестало. Репортаже су нестале из новина. Више људи немају пажњу за дуге текстове, а ја сам пре свега био репортер. Књижевност је била моја алтернатива
Обишао сам тридесет две породице наркомана, схватио сам своју основну заблуду. Наркомани нису ни превише размажена ни превише запуштена деца, наркоман буквално може да постане било чије дете
Трговина људима је тренутно на свету трећа по обиму оствареног прихода, одмах иза трговине наркотицима и трговине оружјем. Свачија ћерка, сестра може постати жртва трговине људима.
У акцији Армагедон је било стотинак ухапшених, оно што је најзанимљивије је то што је међу њима је био један педијатар, социјални радник, тројица свештеника, десетине спортских тренера. Ти и такви траже начин да свакодневно буду у контакту са децом.
Бивши члан жирија за Нинову награду ми је рекао да је књига Кад звона занеме те 2017. године била апсолутно ван конкуренције. Толико је штрчала да су у ширем избору већ морали да је склоне, да не би правила пометњу.
Био сам члан жирија за оцењивање радова затвореника из свих затвора у Србији. Ту се најбољи награђују, и међу свим тим радовима који говоре о слободи, кајању… читам отворено писмо Великићу, где пише, „Брате, могу мислити колико си се сморио пишући ово, кад сам се ја сморио док сам читао, видим да си добио неку награду за зејтин…“
Налазимо се у вакууму где се више не зна шта је систем вредности. У крајњем случају човек не зна како да васпитава своје дете. Да ли да буде вук или јагње. Да буде вук, то је нешто што се противи целокупном васпитању прошлих генерација, а опет не би желели ни да нам деца буду жртве разних превараната
Добар део свог живота сам живео у једној држави, у једном систему, дочекао сам и да живим сушту супротност свега тога. Немам намеру да глорификујем некадашње време, али заиста мислим да смо тада имали какав – такав систем, у смислу да свако ко је желео могао је да својим радом нађе „место испод сунца“.
Тврдиш да мошти Светог Саве нису спаљене на Врачару. Како је текло твоје истраживање на ту тему за књигу Осиње гнездо?
У књизи Осиње гнездо тврдим да мошти Светог Саве нису спаљене и то не без доказа. Почео сам са тражењем доказа да су мошти заиста спаљене, тих доказа нема. Нелогично је да се у сред отоманске окупације највећа реликвија држи на „изволте“. Друго, у званичној историографији се наводи да је тим чином Синан паша хтео да се освети Србима за устанак Срба у Банату. Велико је питање, због чега су спаљиване у Београду, где је тада било мало Срба. Све што је преостало од Светог Саве, његово Жезло, Митра, и његова рука налази се јужно од Милешеве ка Црној Гори, ништа ка северу. Крајем 19. века, када високошколци решавају да обележе тристогодишњицу спаљивања, креће потрага за местом где се то догодило. Врло брзо се установило да не само што се не зна ни место, него ни година, јер према првобитној верзији, одред Ахмед бега Оћуза је ушао у Милешеву на Велики Петак 11. марта 1594. године. Међутим, кад се у календар погледа видимо да је те године Васкрс падао много касније, значи „не пије воду“. Онда су сву ову причу пребацили на годину дана касније, 1595. годину. Почнем да истражујем. То истраживање са прекидима трајало је око 9 година. Кад сам отишао да направим репортажу о манастиру Куманица, где су чудотворне мошти Светог Григорија Куманичког, упознао сам много људи који нису дошли да се моле ни за шта, који долазе сваке године само да се захвале за остварено чудо. Ту чујем да се заправо под моштима Григорија Куманичког заправо крију мошти Светог Саве. Мошти су пронађене 1999. године, кад је кренуло рашчишћавање камења, у олтарском делу је пронађен ковчежић. Обавештена је црква, Синод. Кад су отворили, установили су да су мошти. Удови су били са стране сем једне руке. Дошла су шесторица епископа, тражио се благослов цркве да се уради ДНК анализа јер се закључује да је неко много значајан. Црква на опште изненађење не даје благослов уз образложење да је то скрнављење моштију, што би био сасвим легитиман разлог да две године пре тога нису дали благослов да се изврши ДНК анализа моштију Светог Деспота Стефана. Враћају мошти у Куманицу, проглашавају их моштима Светог Григорија Куманичког, за кога ја проналазим доказе да су бесповратно уништене, и то мало што је преостало је у манастиру Драговић у Далмацији. То је један траг, други траг ме одвео у Ждребаоник где су мошти Светог Арсенија Сремца, за кога имам материјалне доказе да су му мошти претворене у прах 1731. године, када су Турци ушли у Пећку патријаршију.
Влада Арсић пише о стварима које нас се тичу. Сваким новим романом покреће лавину, јер отвара теме о којима многи не смеју или не желе да пишу, као што су трговина људима, педофилија, разорне несреће којима се заташкава узрок. Увије их у форму романа, како би направио отклон од стварности, али и тако врло јасно и недвосмислено проговара о стању у друштву и о паду вредности модерног доба.
Био је дугогодишњи уредник и новинар у бројним листовима и часописима. Творац је и први уредник серије „Од злата јабука“. Аутор је публицистичке књиге Лопатање ђавола (2010), и романа Изгубљене у магли (2012), Армагедон (2014), Бродолом (2014), Ноћ архангела (2016), Кад звона занеме (2016), Осиње гнездо (2020) и 14:14 (2021).
Својим највећим успехом сматра то што је целог живота радио посао који га испуњава и од чега може да живи. Кад је почео да се бавим писањем књига сви су му говорили да је блесав, јер од тога се не може живети. Влада данас живи од писања, каже да су му се са годинама и приоритети у животу променили. Видео је оно што је желео да види, доживео оно што је хтео да доживи. Да га је слава задесила пре тридесет година, вероватно би „носом парао облаке“. Сада све што ради, ради у циљу промоције књига, јер оне су његов живот.
Књижевност коју ставараш настала је као прича о разоткривању живота људи који живе далеко од метрополе, односно оних живота које ми свакодневно живимо.
Као репортер, разликовао сам се од својих колега зато што сам волео да сиђем са асфалта и да мало „процуњам“ путевима којима се ређе иде или се уопште не иде. Могу то да илуструјем неким шримерима. Када сам направио репортажу о жени која живи у земуници у 21. веку. Она је била ћерка богатог сеоског газде која се удала без благослова, лишена мираза и наследства. Питао сам је на крају разговора да ли жали за нечим у животу и она ми одговара: „Бог с’ тобом! Жива сам, здрава сам, чак ми држава шаље месечно четири хиљаде, нисам ни без пара“. Такође, има једна занимљива прича коју не могу ни са чим да документујем, само као предање: У селу Смиловци на Старој планини постоји једна пећинска црква утиснута у литицу и ту је чувена фреска, једина фреска на којој је Исус представљен без косе. Испред је раван коју су сељаци користили за испашу стоке и два или три пута годишње су ту били вашари.
Међутим, 1999. године река Височица је одронила два метра обале и појавили су се костури. Оно што је запрепашћујуће је то што су костури били просечне дужине од 2,8 метара. То сам чуо од сељака који су посведочили да су то видели.
Шта је за тебе била алтернатива истини у новинарству?
У тренутку кад завршавам са штампаним новинарством (Press се разликовао од свих тадашњих новина по томе што су га сматрали ауторским новинама), за мене је телевизијско новинарство било изазов да моје репортаже преточим у слику. То је трајало две године и када сам хтео да се вратим у писано новинарство суочио сам се са истином да је за те две године оно једноставно нестало. Репортаже су нестале из новина. Више људи немају пажњу за дуге текстове, а ја сам пре свега био репортер. Књижевност је била моја алтернатива. Написао сам десет књига, читаоци ме препознају као аутора два различита жанра, један је трилер, а у другом жанру обрађујем социјално одговорне теме, пошасти које прете деци и омладини. Прва књига која ме је увела у свет литературе је била књига о дешавањима у кампу на Црној реци, о батинању штићеника.
Истраживао си један велики проблем, а то је проблем наркоманије у Србији. Колико смо ми као друштво у целини спремни да се суочимо са тим?
Родитељи када су сазнали шта се тамо дешава, (у духовно-рехабилитационом центру код Црне Реке), кренули су да се обрачунају са инструкторима и свештеницима. Међутим, родитељи су се устремили и на нас из медија, не само на људе из кампа. Закључио сам да се ту нешто дешава, да нешто стоји иза те приче. Обишао сам тридесет две породице наркомана, схватио сам своју основну заблуду. Наркомани нису ни превише размажена ни превише запуштена деца, наркоман буквално може да постане било чије дете. У Црну Реку нису долазили наркомани почетници, ту су доносили људе који су све прошли, и приватне клинике и руске амбуланте и чудотворне фластере, а родитељи нису могли да их сахране јер су још давали знаке живота. Могу да посведочим да су већину њих успели да подигну на ноге, да их врате свести. Лопатање које је вршено на дебелом месу, (није им био угрожен живот), на први поглед заиста делује ужасно и вршено је пред свима.
То је примењивано само у једном случају, када би се појединац вратио после слободног викенда и понео дрогу, не за себе, него да „подметне под нос“, ономе који се тек бори да се од тог зла одвоји, из чисте пакости. „То“ је рађено зато што се наркомани плаше физичког бола и када то гледају, након тога, више не праве проблеме.
Када сам тамо отишао, схватио сам да је цела прича била неуспели покушај напада на владику Артемија. Лопатање ђавола је књига која је изашла годину дана касније, на годишњицу тих збивања.
Шта те је испровоцирало да напишеш књиге Армагедон и Изгубљене у магли? Шта заправо јавност не зна што си ти имао прилике да чујеш?
Отишао сам у Астру (невладина организација која је посвећена искорењивању свих облика трговине људима). Тамо сам добио доста података и схватио да имам добар материјал за књигу.
Оно што девојке пролазе у том ланцу трговине људима је нешто што нормалан човек не може да замисли. Сама та „аудиција“ у неком напуштеном подруму је страшна.
Ту их изводе потпуно голе пред комисију, где се утврђује за шта су оне: да ли су за елитну проституцију, личну проституцију, са најгорим, најнедостојанственијим примедбама као какве су им груди или задњица. Најгоре од свега је то што врло често у тим комисијама седе адвокати, полицајци, тужиоци, јер у тој области се окреће огромна количина пара (овде не мислим на институције, него на појединце у оквиру њих). Све те девојке на крају заврше као жртве трговине органима.
Ниједна жива не излази из тог ланца. Невероватан је обрт капитала у тој области. Трговина људима је тренутно на свету трећа по обиму оствареног прихода, одмах иза трговине наркотицима и трговине оружјем. Свачија ћерка, сестра може постати жртва трговине људима. Тако је настала књига Изгубљене у магли.
У акцији Армагедон је било стотинак ухапшених, оно што је најзанимљивије је то што је међу њима био један педијатар, социјални радник, тројица свештеника, десетине спортских тренера. Ти и такви траже начин да свакодневно буду у контакту са децом. Схватим да то све мора да изађе у јавност. Месецима траје прилазак детету од стране предатора на интернету, правда све поступке детета, увек су сви други криви само оно није, пружа пуну подршку, дете почиње да се поверава верујући да има пријатеља. Долази до тренутка кад почињу уцене и тек тада дете схвата да је у проблему, најчешће касно.
Ове теме су нажалост постале „нормална“ појава савременог друштва?! Имамо и дешавања у школи Мике Алексића…
У страним школама се примењују мере које су конзервативне, а родитељи у томе виде војничку дисциплину. Све те ствари, сва та пипкања која се догађају, деца једноставно не знају како да се понашају. Не причају родитељима зато што подсвесно мисле да су сами допринели том проблему, да су сами криви, онда ту је и срамота, страх. У једном тренутку дете смогне снаге да проговори, али ако у том тренутку родитељи немају времена да чују, а то се често дешава, другог покушаја нема.
Зашто ниси хтео да књига Осиње гнездо учествује у избору за Нинову награду?
Бивши члан жирија за Нинову награду ми је рекао да је књига Кад звона занеме те 2017. године била апсолутно ван конкуренције. Толико је штрчала да су у ширем избору већ морали да је склоне, да не би правила пометњу. На крају је награду добио онај за кога је одлучено раније, док књиге нису биле написане. Тада је награду требало да добије Владислав Бајац, међутим, како су сви знали за то, дошло је у самом жирију до прегласавања, и награду је добила Ивана Димић за збирку приповедака. Две најзначајније награде у Србији, (што се тиче новчаног дела), су Нинова награда и Виталова награда.
Ту морам да направим једну малу дигресију, био сам члан жирија за оцењивање радова затвореника из свих затвора у Србији. Ту се најбољи награђују, и међу свим тим радовима који говоре о слободи, кајању… читам отворено писмо Великићу, где пише, „Брате, могу мислити колико си се сморио пишући ово, кад сам се ја сморио док сам читао, видим да си добио неку награду за зејтин…“. (мисли се на Виталову награду). Да наставим, постоје те две награде и два жирија, они морају да буду компетентни. Међутим, један писац који је добио Нинову награду, у конкуренцији за Виталову награду није ушао ни у какав избор. Ко је ту омануо? Значи неко од та два жирија „нема појма“, или су неке друге игре у питању, лобирање издавача, утицај медија, лични контакти…
Највећа награда за мене је кад ме неко од мени блиских људи, пријатеља, позове у пола осам ујутру, и каже ми „радим од девет, али сам узео књигу синоћ, само да прелистам и остао целу ноћ“. Нема веће сатисфакције. Ја пишем новинарски, ја нисам писац. Не оптерећујем се много описима, мени је битна прича. Ако имам добру причу биће добра књига. Срећан сам ако моја књига промени схватања људи о животу.
На шта тачно мислиш када кажеш “промени се схватање људи о животу”?
Ми смо колективно жртве једне глобалне потрошачке грознице, где нас са свих медија затрпавају са новим потребама. Огроман проценат тих потреба нама заправо и не треба. Оно што нас истински треба чинити срећним то је породица, пријатељи, а ми немамо времена за то. Данас смо сити свега, нема више радости окупљања, празника. Данас све што је домаће није ин, не знамо о својој историји, земљи, не знамо шта нам је на западу, шта на југу али зато знамо где је Дубаи…. Сећам се девојака из моје генерације где је свака била посебна, по нечему занимљива. Данашње девојке су клонови, све личе једна на другу, све се исто облаче, губимо идентитет. А најчешће оправдање је да сви тако раде. Требало би размислити да ли заиста желите да и ваше дете буде део свих или желите да вашем детету омогућите нешто друго.
Душко Радовић је рекао једну дивну реченицу: „Једине две ствари на којима не треба штедети, кад је реч о деци, су образовање и путовање“. Ако дете буде довољно образовано да научи и довољно пропутовало да види, биће у стању да направи свој свет. Налазимо се у вакууму где се више не зна шта је систем вредности. У крајњем случају човек не зна како да васпитава своје дете. Да ли да буде вук или јагње. Да буде вук, то је нешто што се противи целокупном васпитању прошлих генерација, а опет не би желели ни да нам деца буду жртве разних превараната. Људи су се повукли у своје чауре без жеље да нешто промене.
И у последњој књиги 14:14 говориш о догађају о коме, из неког непознатог разлога, готово ништа не знамо?
Реч је о експлозији која је de facto јачине мање атомске бомбе. Јачина удара је била 5000 метара у секунди, потрес се осетио и у Београду, у Вршцу, у већем делу Шумадије, а Смедерево је разорено.
Немци су након пораза Краљевске војске све наоружање и ратну опрему сабирали у оквиру Смедеревске тврђаве одакле су требали шлеповима да терају за Немачку, њега је било толико да се могла опремити читава армија. Узроци несреће никада нису утврђени, спомињу се четири од којих су два потпуно бесмислена, а то је да је дошло до самоопаљења услед велике врућине тог дана. Ја сам проверио податак, Смедерево није имало хидрометеоролошку станицу, имао је Београд. У Београду је било 26 степени, Смедерево је 40 километара од Београда. Други узрок је да је неки од српских заробљеника који су радили на претовару бацио опушак.
Прво, не могу да замислим да заробљеник тако седи и пуши на паузи. Друго, када се експлозија догодила ниједан од заробљеника није био у оквиру тврђаве, била је пауза за ручак. Трећи разлог, многи су тврдили да су уочи експлозије чули звук лета авиона изнад тврђаве и причали су да су највероватније Британци „то“ бомбардовали. Ова тврдња је олако одбачена уз образложење да су Британци били исувише далеко, и оптерећени својим проблемима. Четврти разлог, по свему судећи, најверодостојнији, да су иза свега стајали комунисти, односно Мустафа Голубић. Мустафа је виђен дан пре експлозије у Смедереву. Ухапшен је у Београду на основу анонимне пријаве за коју сам ја установио да је писао Милован Ђилас, а диктирао Тито. Задатак од Коминтерне за Мустафу Голубића био је да у тренутку када Немачка нападне Совјетски Савез да ликвидира Тита и преузме вођство Комунистичке партије Југославије. Чекајући тај тренутак, вероватно му је било „досадно“ па је у међувремену радио и друге диверзије.
Железничка станица у Смедереву је поред саме тврђаве. Воз је тог дана каснио два минута, што је врло необично зато што је управа над возним редом била под Немцима и тај воз никада није каснио. Тог дана су дошли ђаци који су требали да приме сведочанство. Због ратних прилика, уместо за Видовдан као што је по традицији, позвани су да дођу тог 5. јуна. Тога дана је заказана промена старог краљевског новца за нови, они га називају недићевски, али то је био окупаторски новац.
Због великог броја путника, (у возу су били син и снаха Милана Недића, председника марионетске владе под окупацијом нацистичке Немачке), воз је каснио два минута јер су закачили још пет вагона и чекали су да се прикачи још једна локомотива. То су та два минута. Експлозија је била у 14:14.
Да је кренуо по реду вожње у 14:12, он би измакао сигурно једно километар, два и не би била толика размера катастрофе. Према првом извештају немачке команде у Бечу, страдало је 4000 цивила и 12 Немаца. Тај број се током деценија смањивао, да би се данас све свело на нешто мало више од 470 имена колико је урезано на заједничкој гробници. И даље се не зна тачно ко је подигао тврђаву у ваздух. Занимљиво је да је људима све до 1952. године било забрањено да тог дана дођу на гробље. Жене у црнини које су се скупљале између тврђаве и цркве у Смедереву су растериване батинама. Број жртава се смањивао, годишњице нису обележаване и такав један догађај никада се није нашао у историјским уџбеницима.
Шта је следеће, познајући те, сигурно си нешто већ почео да пишеш?
Треба ми времена да се мисаоно одвојим од последње теме и да се концентришем на неку следећу. Постоји једна књига са којом желим да завршим каријеру, а то је урнебесна аутобиографија „Белешке једног мргуда“. Била би заснована добрим делом на ономе што се мени дешавало у животу јер сам у многим ситуацијама био мргуд. Испоставило се касније да ме моја деца уопште нису познавала, него су њихове мајке, моје бивше жене користиле моја честа одсуства да, немајући свој ауторитет, говоре „доћи ће ти отац“, па су ме се деца плашила. Tек касније, схватили су да то није тај отац, који је застрашујући, него неки потпуно другачији. Доста тога ми се издешавало, мислим да би то читаоцима било занимљиво, поготово што сам добар део свог живота живео у једној држави, у једном систему, дочекао сам и да живим сушту супротност свега тога.
Немам намеру да глорификујем некадашње време, али заиста мислим да смо тада имали какав – такав систем, у смислу да свако ко је желео могао је да својим радом нађе „место испод сунца“. Данас су ти путеви мало другачији, дошли смо до суноврата вредности. Девастирали смо постојећи систем, нови нисмо изградили, налазимо се у вакууму, људи су се затворили у себе.
Разговарала: Сања Пурић
Фотограф: Видоје Манојловић
