Већини Срба хрватски називи месеци данас се чине чудним и тешким за памћење, али оно што многи не знају је да смо већи део историје и сами користили сличне називе. Много пре данашњих, иначе римских назива, словенски народи су имали своја имена месеци.
Док су остали европски народи углавном усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, сачували су упоредо и сопствена имена, која су у средњовековној Србији била у службеној употреби, заједно са римским.
О овоме сведоче повеље српских владара из тог периода, који упоредо са месецима као што су септембар и октобар, нешто ређе, али користе и називе као што су рујан, листопад…
Како су настала „другачија” имена за месеце?
Настањујући се, током времена, на веома удаљеним местима, словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним појавама.
Имена месеци код словенских народа зато осликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње. На пример, јануар је „сијечањ”, јер је то време секу дрва у шуми, фебруар је „вељача”, пошто је то месец снежних вејавица…
Због овога сви словенски народи имају сличне називе за месеце, иако су живели удаљени једни од других. Најбољи пример за то су имена која Хрвати и данас користе.
Називи месеца су зависили и од климатских услова. На пример, пошто липа цвета месец дана раније на југу него на северу Европе, Хрватима је липањ јун, а Пољацима јул.
Српски, народни називи
Државни календар краљевине Србије за 1911. годину
У употреби су паралелно били и народни називи, који су могли да се разликују од старословенских, али који су у суштини користили исти принцип – називи су давани према временским појавама и радовима у пољу који су се у то време године обављали. Ти месеци су редом: коложег, сечко, дерикожа, лажитрава, цветањ, трешњар, жетвар, гумник, гроздобер, шумопад, студен, коледар.
Почетком 19. века у Србији су у употреби још увек били и старословенски називи блиски онима које данас користе Хрвати. О овоме сведоче и записи у „Српском рјечнику” које је начинио чувени Вук Караџић који је, почетком 19. века, унео ове називе као „старе српске називе за месеце”.
Штавише, недавно објављени дигитализовани државни календари Краљевине Србије за 1903, 1906. и 1911. годину показују да су и тада словенски и римски називи месеца били паралелно у употреби.
Ово иде у прилог онима који тврде да се дефинитиван разлаз са старословенским именима за месеце у Србији догодио тек са прихватањем грегоријанског календара 1919. године.
Дневно.рс
