Постојање неког чиниоца, који би чувао особину заједништва једног друштва, обједињавајући све његове посебне идејне целине у једну мисао, а која би представљала прву, најважнију и најснажнију линију одбране од спољашњих напада, и једину основу на којој би се вршило окупљање различитих и на којој би се решавали унутрашњи проблеми, више је него неопходно, уколико уопште претендујемо да говоримо о интересу оних са којима делимо језик, традицију, историју, државу, и нас самих, који би своју мисао и постојање остварили искључиво кроз један вид повезаности са њима, ближима од било којих других.

Тај чинилац, та мисао, са свим својим облицима кроз које се испољава, са свим врстама, подврстама и варијантама, на крају ипак само једна мисао, не више њих, у свом најопштијем и свеобухватнијем смислу, била би она коју називамо културом. Шта смо, где смо, зашто смо и куда ћемо, јесу питања, чији одговор налазимо у њој, у култури.

Постављајући многа питања, а трагајући за једним одговором, пре или касније сусрешћемо се са нечим, што ће нас недвосмислено упутити на њу. Али да не бисмо конкретна питања и конкретне проблеме са којима се и данас суочавамо изгубили из фокуса наше пажње, бавећи се једном широм сликом која би и вечну раван могла да прикаже, нашу пажњу усмерићемо на нешто ужи појам културе, али ипак довољно широк, да може да представи основ егзистенције једног друштва, народа и његове државности, а кога су савесни и истакнути припадници српске интелигенције, од Милоша Црњанског до Мила Ломпара, означили као културна политика.

Као што смо већ истакли, постојање чиниоца који гарантује, у највећој мери, успешну одбрану националног и духовног бића једног народа од покушаја дезинтеграције, па након тога и нестанка истог, јесте заправо свест о заједничком пореклу и духовном и националном идентитету. Стога је централно место овог целокупног система вредности резервисано за културу.

Међутим, као што земља има сељака који, ако је не обрађује, пропашће, тако и култура има онога који је негује и води рачуна о њој, што би несумњиво била интелектуална, духовна, па и политичка елита. Ако елита не извршава своју дужност, првобитни садржај те културе временом ће ишчезнути, а његово место заузеће разни облици субкултуре, домаћег и нарочито страног карактера. Након тога, више неће бити важно да ли са једне стране говоримо о народу који зна поименце да наброји јунаке ријалити програма, а за Његошеве или Андрићеве никад чуо није, или са друге стране разговарамо о српском националном идентитету и језику или можда црногорском, босанском, војвођанерском, …итд. Тада више нема ни народа, ни државе.

Светосавско предање

Мада је култура дата човеку с јасном намером, да својим духовним бићем саучествује у стварању нечег вечног, непролазног, стога се и не може замислити нека другачија улога културе која би се ограничила на један тренутак, велики број културних стваралаца данас се својим радом само уклапа у нову визију света, у коме значење културе губи вишемиленијумски смисао и бива представљено постмодернистичким поимањем света и свакаквим видовима јевтине забаве.

Оно што је нарочито опасно у оваквом схватању културе јесте чињеница, да се управо њиме отвара пут оном фактору, који је усмерен искључиво на рушење традиционалног културног обрасца једног народа, а чији је смисао нестанак суверене државе. Стога, више је него неопходно сачувати управо онај културни образац на коме је утемељена народна традиција и државност народа, уз помоћ којег је та државност обезбедила сопствену егзистенцију кроз векове и уз помоћ кога једино може да опстане и у будућности.

Као што свака културна традиција народа широм света почива на неком предању, а које опет почива истовремено на неком историјском догађају и митолошком моменту тог догађаја који га чини вечним, тако и наша културна традиција, одржавана и чувана народним епским песмама као специфичним изразом народног предања, почива на идеји која располаже и конкретним историјским ликовима и догађајима, али и на далеко узвишенијем схватању света који нас окружује, затим на односу човека према њему и према Богу, који је по свом карактеру дубоко везан за хришћанску идеју, као основном параметру одређења према сопственој судбини.

Специфичност културне традиције српског народа може се пронаћи у чињеници, да историјски догађај о коме смо говорили јесте у потпуности потврђен од историјске науке, док митолошки карактер истог није изражен у оној мери која је неопходна да бисмо могли да говоримо о предању заснованом на митологији, односно измишљеним ликовима и догађајима, који нису историјски потврђени, али који ипак учествују највећим уделом у обликовању идентитета већине савремених народа. Наша културна традиција свој потпуни облик, који ће представљати основ једног предања наредних векова, остварила је појавом највећег Србина кога знамо, сина Стефана Немање и Анастасије, Растка Немањића или Светога Саве.

Премда је цео Савин живот израз једне аутентичне хришћанске идеје, та идеја свој најчвршћи ослонац превасходно проналази у три догађаја, чија сведочанства надасве превазилазе уобичајену овоземаљску, људску логику и владајући концепт поимања света у којем живимо, а који би по свом карактеру врло лако могао да добије епитет анималног.

Утолико је та идеја испуњена и идејом хуманизма, у оној мери у којој хуманизам своје упориште проналази у хришћанству, и идејом индивидуалног односа човека и Бога, која својим дубоко духовним принципом обезбеђује истовремено опстанак и људскости и мудрости оног, коме је дата власт да је врши над својим народом.

Први догађај јесте одлазак Растка Немањића на Свету Гору. Наиме, Растко, иако је принц једне земље, иако је свој живот могао да проведе у уживању у богатствима овога света,

одлучио је у својој седамнаестој години да крене на пут у Свету Гору, прими монашки завет и да живот у потпуности посвети Богу. Централно место идеје, која у највећем прожима културно предање нашег народа, управо је изведено из овог догађаја, а уочавамо је у есхатолошком поимању света онога, који практично може да поседује све што пожели у земљи којом влада његов отац, а ипак, он се и поред те чињенице свесно одриче земаљског, и опредељује се за небеско. Једна таква идеја унапред је одређена да траје вечно, и показује да је светосавско предање и културна традиција, по својој бити, хришћанска идеја par excellence.

Други догађај, око кога се идеја сабира, а који представља наставак оног смисла првог догађаја, кога смо одредили у претходним реченицама, јесте жеља самог оца Светог Саве, Стефана Немање, да крене синовљевим стопама, одрекне се власти у корист сина, Стефана Првовенчаног, и посвети остатак свог живота Господу Богу.

Снага централне идеје, односно основа коју је младић Растко поставио за векове и вечност, не остаје без потврде ни од самог Растковог оца, а ни од будућих нараштаја, који ће изнедрити неке нове владаре и неке нове светитеље, а којима ће есхатолошка димензија Светосавља бити једнино мерило којим ће се руководити.

Трећи догађај везујемо за смрт Стефана Немање, након чега је уследио онај моменат који представља и другу страну нашег бића, ону земаљску или чак приземну, а која се огледа у сукобу два брата после очеве смрти око наследства, тј. власти. Међутим, иако се не поносимо том другом страном нашег бића, која нас нажалост до дана данашњег прати, имајмо увек на уму да су наши владари и светитељи углавном на крају, водећи се основном идејом њиховог постојања, стали на позицију оног „разбојника“, који је Христа молио за опроштај, а не оног другог, који га је исмевао.

Тако, Стефан и Вукан су се измирили на моштима свога оца, Симеона Мироточивог, које је Сава лично донео, вратећи се у родну земљу, а после чега је и свој духовни мир и „рај“ на Светој Гори, жртвовао зарад опстанка сопствене земље и световног служења роду српском. Наредни догађаји, културна политика и опредељења наших владара, ишли су у правцу онога што је Свети Сава оставио као основну идеју, коју зовемо Светосављем.

Косовски мит – истина и заблуде

Са сигурношћу можемо рећи да је сваки Србин чуо за Косово, за легенду о великом боју, за 1389. годину и кнеза Лазара. Од тога времена па до данас, свака генерација Срба сусрела се са неким конкретним проблемом тога времена везаним за Косовско питање, што употпуњује чињеницу да је практично немогуће да бар делом нисмо упознати са овим феноменом. Међутим, проблем настаје у самом поимању те идеје, као и (не)знању о садржају исте.

После нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије дошло је до празнине у идентитетском смислу, која се морала попунити неким новим, односно старим садржајем културног обрасца, са којим би се људи могли поистоветити. Ту новонасталу ситуацију наш прослављени режисер Емир (Немања) Кустурица, врло прецизно је објаснио на следећи начин, поновивши више пута: „Држава у којој смо живели нестала је. Ја се онда не могу више поистоветити са њом. Не могу се идентификовати ни са небодером, али могу са Андрићем, Селимовићем, Његошем…“

Дакле, било је потребно успоставити стари и једини могући важећи културни образац српског народа, који није смео бити доведен у питање нестанком југословенске државе, али који ипак јесте. Потиснут је из сећања старијих генерација, а у млађим, он је био практично непознаница. Стога, сам процес повратка изворног идентитета српског народа морао би да буде спроведен на веома пажљив и постепен начин. Нажалост, то се није догодило. Властодршци су своје, дојучерашње комунистичко, одело заменили националистичким, и повели народ у смеру који је њима одговарао.

У том периоду Косовски завет одиграо је једну веома важну улогу. Чињеница је, да је у том периоду дошло до појаве неких важних идеја, које се нису могли чути или видети раније. Међутим, како се селекција истих вршила на један, у најмању руку, неадекватан начин, дошло је до стварања неких идеја које немају упориште у српској култури и традицији или још горе, дошло је до погрешног представљања оних идеја, које са сигурношћу можемо да сматрамо правим и изворним. Такав је случај са Косовским заветом, при чему можемо да издвојимо два проблематична становишта погрешно схваћеног смисла Косовског завета, чији су репрезенти били нови, „црвени“ националисти.

Први проблем тиче се одвајање Косовског завета од Светосавске традиције, при чему Светосавска традиција не налази своје место ни као самостална идеја. А други проблем, који може да представља и само последицу првог, јесте проналажење и представљање погрешног централног места Косовске идеје. И то је несумњиво најбитнија чињеница, којој морамо да посветимо озбиљну пажњу у контексту схватања Косовског предања. Наиме, то погрешно централно место јесте рат као такав, битка или бој. Без обзира да ли је одбрамбени, који је наравно оправдан увек, или освајачки, који представља озбиљно супротстављање хришћанској идеји, рат сам по себи никада не може бити свети.

Са друге стране, оно што би била једина истинска централна идеја Косовског завета, јесте одлука Светог кнеза Лазара да се и он, на трагу Светог Саве, определи за небеско, насупрот земаљскоме. И то је оно што видимо у нашим народним песмама и што нам јасно показује да је Косовски завет заправо само потврда Светосавског, и да је он, скоро 160 година након Светог Саве, буквално идентичан са његовом идејом, без и мало одступања.

На крају, када на ова најважнија питања културно-идентитетског смисла дамо тачан одговор, моћи ћемо да дођемо и до решења неких још увек отворених и неразјашњених проблема са краја прошлога века, а истина о неким конкретним догађајима можда и не би била нарочито пријатна, али би ипак и даље остала истина.

Културна политика у контексту Српског питања

Основни образац српске културне традиције, представљен кроз Светосавље и Косовски завет, послужио је нашем народу да опстане и након губитка средњевековне државе и пада под отоманску власт. Главни носилац и чувар те идеје, која нас је одржала у најтежим тренуцима наше историје, била је Српска православна црква, која је, као практично једина институција у том периоду, сачувала српски живаљ од могућег нестанка.

Међутим, период обнављања српске државности и стварања модерне државе нужно је изискивао, у контексту тога времена, прилагођавање једне, више апстрактне и идејне културне традиције, конкретној културној политици за деветнаести век и на даље. Тај процес је, наиме, такође изискивао и секуларизацију државе као врховне институције, стога је национална држава постала, као и код осталих европских народа, једина извесност у погледу темеља државности. Секуларизација тада није имала оне карактеристике којима се она дефинише у периоду од половине прошлог века па до данас, сходно томе није производила ни идентичне последице овима данас, па ни сличне.

Ипак, делимично ограђивање интелигенције и државе од црквеног и верског, отворило је простор идеологијама двадесетог века, отворено антиверских и антицрквених. Међутим, с обзиром да је основни културни образац ипак задржан, моменат почетка дисконтинуитета истог налазимо у 1918-ој години, при чему раскид са традиционалним српским културним идентитетом истовремено означава и почетак југословенског за који, иако југословенске државе више нема, не можемо да кажемо да и данас не егзистира у нашем политичком животу и друштву уопште, са и даље доминантним положајем.

Однос власти према „српском питању“ јесте последица раскида са вишевековним културним обрасцем, а период после 1918-те и успостављања нове културне политике, зацртао је правац новог културног деловања, па је свака наредна деценија од тад, одисала још негативнијим ставом по „све оно са предзнаком српско“. Озбиљнију анализу овог феномена проналазимо код Мила Ломпара у његовом „Духу Самопорицања“, који разбија сваку заблуду идеологије југословенства и титоизма, где такође можемо пронаћи одговор на питање: каква би културна политика требало да постоји, за почетак, а потом, на основу објективног поређења са осталим идејама, одредити јој место које јој припада.

Док се основи културне политике Срба и даље буду цензурисали, потискивали, и на сваки други начин маргинализовали и криминализовали, појам слободе који смо познавали ишчезнуће такође, а могућност да имамо сопствену државу трајно ће нестати, не зато што ће то други тако уредити, већ зато што ћемо ми то желети.

Иван Грбић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here